| Tekst: | Provincijalka
Rekli su mi da je dosla iz provincije
strpavsi u kofer snove i
ambicije
drug je studirao sa njom pa smo se najzad sreli ona i ja
shvatih, boze, ovo je
sazvezdje za nju - provincija
Srce stade k'o dete da se otima
trazili smo se po
prethodnim zivotima
ostavih iza sebe svet, zablude, promasaje koji tiste
prosto, lako, k'o
neko beznacajno pristaniste
O da mi je da se jos samo jednom zaljubim
opet bih uzeo
kostim vecnog decaka
i opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik
studenjaka
Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih
usamljeni galeb iznad mora
osrednjih
reci bi sve pokvarile, samo se cutke pokraj mene stisla
sami, svoji, izbeglice iz
besmisla
O da mi je da se jos samo jednom zaljubim
opet bih gledao niz kej kao niz
prugu
i opet bih znao da se u oblak zadubim
i cekao bi samo nju, nijednu
drugu
Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti. Reci
jesu moje igracke,
cakle mi se u glavi kao oni sareni
staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u
ocima
kad zazmurim ali postoje u nama neke neprevodive dubine.
Postoje u nama neke stvari
neprevodive u reci, ne znam...
Napisi mi pesmu, molila je. I nisam znao da li cu
umeti.
Voleo sam je tako lako a tako sam tesko to znao da pokazem a
onda odjednom raspored
mladeza na njenim ledjima kao tajna
mapa pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam
i
tako, eto ti pesma, ludo jedna...
PORTRET MOG ZIVOTA
Mesec prosipa bokal
fosfora
vitraz mraza na oknu prozora
jedne noci, k'o ova, znace bog
doslikacu portret
zivota svog
Silueta se davno nazire
neko uzdahne, neko zazire
isto vide a razno
tumace
djavo prste u farbu umace
Prave si boje dodala na taj portret zivota
mog
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog
i lila, tamnu ceznjivu
i boju breskve
neznu i sramezljivu
setno-sivu, nepogresivu
Roze nadjoh medj' starim pismima
modru
vrpcu nad teskim mislima
ukrah ridju iz pera drozdova
laki purpur iz prvih
grozdova
Uzeh oker sa svece svecarske
drap sa svilene masne becarske
mrku s'
tambure tuznih tonova
a cinober sa nosa klovnova
Prave si boje dodala na taj portret
zivota mog
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog
a crnu nisi stedela
ali bez nje
bi bela jos izbledela
bez crne, bela ne bi vredela
Srce je moje napuklo k'o kora starog
bagrema
al' u tvom oku kao lane zadrema
i jedva kao sapati nicu po uglovima zlatne
paprati
pramen sna u sliku navrati
Vetar dokono senke spopada
huk u ambis tisine
propada
jedne noci, k'o ova, znace bog
doslikacu portret zivota svog
|
