| Tekst: | La boema
Nase vreme vec je odavno proslo a secanja zive
"Monmartr" bese tad tu
ispod prozora
u nekom plavom cvecu.
A u sobi toj jedan krevet i sto i moje slike
sve,
tu smo se voleli, s gitarom pevali i snove sanjali...
La boema, la boema
to
bili su najlepsi sni,
la boema, la boema,
tako smo lepo ziveli.
U jednoj maloj
kafani za stolom do zida
mi cekasmo slavu,
gladni i umorni dugo smo sedeli kraj one tople
peci.
Kad bi bar ovde jedan dobar rucak mi prodali platno
kada bi stihovi sa nama pevali, sa
nama ziveli.
Jos i danas se cesto prosetam polako do stare adrese,
ne vidim nigde te
zidove, ulice, ni nasu mladost.
A gore pod krovom atelje trazim svoj ali ni njega nema,
u
novom ruhu svom "Monmartr" je tuzan, sam,
i jorgovani s njim.
|
