| Tekst: | LA BOEMA
Dragan Stojinic
Nase najlepse vreme vec je odavno proslo a
secanja zive,
Monmartr bese tad tu ispod prozora, u nekom plavom cvecu,
A u sobi toj jedan
krevet i sto i moje slike sve,
Tu smo se voleli s gitarom pevali i snove sanjali.
La
boema, la boema, to bili su najlepsi sni,
La boema, la boema, tako smo lepo ziveli.
U
jednoj maloj kafani za stolom do zida mi cekasmo slavu,
Gladni i umorni dugo bi sedeli kraj one
tople peci,
Kad bi bar ovde za jedan dobar rucak mi prodali platno,
Tada bi stihovi, sa nama
pevali sa nama ziveli.
La boema, la boema, ja bejah mlad a lepa ti,
La boema, la boema,
dvadeset tek smo imali.
Jos I danas se cesto prosetam polako do stare adrese,
Ne vidim
nigde te, zidove ulice ni nasu mladost,
A gore pod krovom atelje trazim svoj ali ni njega
nema,
U novom ruhu svom Monmartr je tuzan sam i jorgovani snjim
La boema, la boema, ja
bejah mlad a lepa ti,
La boema, la boema, lepo smo lepo ziveli.
|
