| Tekst: | Starim
Jutro me zatice samog, kao skoljka u pesku...
Svu noc su senke na zidu skicirale
fresku...
Trazio sam jedan stih, skoro da ga osetih, al' mi je iz ruku nestao.
Protura se
novi dan, al' taj trik je providan,
samo da bi prosli prestao...
Jutro me zatice u
pravom haosu tema...
U mojim strofama lagani raspad sistema...
Al' u tajnim vezama s nekim
davnim brezama, ponovo se pesma primice
Zasad nema imena, samo bluza svilena,
Kako mi iz
ruku izmice...
Zaboravljam imena, samo liuca ostaju,
u prolazu ljude otkrivam kroz
sifre...
Dovraga, sve mi to govori da starim...
Zaboravljam dosadne
cifre.
Zaboravljam imena malih bircuza uz put
i curica, sto su uvek dobre
bile.
Neke bistrine se nepovratno mute
ali nikad dodir svile...
Jutro me zatice
opet u smisljenju bekstva...
Cim malo usporim stignu me davna prokletstva...
To su samo
momenti, losim vetrom doneti, to su samo male vecnosti...
To su samo godine kad se covek
otkine,
Kao od one gorke tecnosti.
Zaboravljam...
|
