| Tekst: | Menuet
U pet i petnaest je zvonio sat
jednoga jutra na kraju leta.
U sest i deset
je kretao voz
s nekog perona na kraju sveta
(Mene je cekao taj voz).
Kraj mojih
nogu je spavao pas
Rekoh mu tiho: 'Hej, bezi odatle!'
Otvorih vrata, izadjoh na trem
na
kom su cvetale bele muskatle
Pomislih: 'To je mozda taj dom.'
Nije me cula, mirno je
snila svoje lepeze i svece i cipke.
Snila je dane mirne i nezne k'o crn o bele klavirske
tipke.
A u zivotu, sama na svetu, u menuetu trazila spas.
Sidjoh pred kucu na prasnjavi
put
k'o neki lopov, polako i tiho.
Ja nisam bio taj vitez za nju
mada mi govore da sam
Don Kihot
(al' to je sasvim druga stvar).
Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan
druga, a vecito ista.
Snila je dobra stara vremena i svog Sopena i Baha i Lista.
Mozda ce
sama u grubom svetu u menuetu naci svoj mir.
Otad je prosAo vek ili dva
Javi se retko,
ponekom kartom.
I ko zna gde je? Ne zelim da zna
koliko ceznem za dalekim martom
kad sam
je sreo prvi put.
Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a vecito ista.
Snila
je dobra stara vremena i svog Sopena i Baha i Lista.
A u zivotu, sama na svetu, u menuetu
trazila spas.
Jos uvek lutam, gde je kraj puta?
Pamte me mnoge provincijske
pruge.
Kriju me mracne, jeftine krcme.
Noci su ponekad guste i duge.
Nestajem tada
u nekom svom svetu i menuetu....
I menuetu...
|
