| Tekst: | Beogradski sindikat - Zalazak treceg sunca
Zalazak treceg sunca, nepodnosljiva
vrelina
brujanje masina, skucena metalna kabina
moj svet je praznina samo kamen i
prasina
i pokoje secanje, odblesci davnina
obronci planina, sume, kristalna jezera
moje
novo okruzenje razara atmosfera
histerije, ludila, raspada sistema
zemlju napadaju bolesti,
posast ko himera
moja jedina dilema: preziveti il' stati
razmatram situacije koje usledice
zatim
bespostedna borba il' spokoj u raki
zloslutna izmaglica vec danima me prati
ali
sta su ovde dani kad vreme je stalo
i ono malo prezivelih je posrnulo i palo
egzistencije
sramne dotukle ih rane
porok im je vodilja na putevima tame
tela zagadjuju otrovom, svi
navuceni su mahom
obrazac ponasanja koji uslovljen je strahom.
Alarm detektora
kretanja, poznat odraz na viziru
nakaze su tu! nece otici u miru
saljem izvidjacku sondu da
preleti mracnu hordu
obavestavam toranj da spreme se za borbu
i molim se bogu, mada sumnjam
u njega
za pokolj ili trijumf da se okonca ova beda
primam signal iz sonde, neverovatni
podaci
o neprijatelja snazi. ako postoje junaci
nisam jedan od njih. maksimalnom
brzinom
letim ka bazi, sve do sudara s dinom
situacija bez izlaza, nemam vremena da
mislim
kontrolu nad delom mi preuzima instinkt
koji sumanutim trkom vodi me put otvora
u
magmatskoj steni. gori pogonska komora!
ostavljam za sobom zvuk eksplozije prodoran
gubim
tlo pod nogama, klizim ko niz tobogan.
Bolno trljam potiljak, koliko bio sam bez
svesti?
u mraku trazim izvor piska, postaje sve cesci
i ko zvuk aparata kad bolesni
bledi
neprekidan, glasnik kraja koji sledi
svetlost ... ispunjava celu odaju
bljesak
zaslepljuje oci, zenice se skupljaju
polako postajem svestan oblika ovog mesta
savrsen
tetraedar, u centru podnozja pijedestal
oko opisan krug meni starnim simbolima
piktografsko
pismo, sigurno staro je eonima
kako sam dospeo ovamo? sta je ovo mesto?
nigde ne vidim
otvor!? odakle dopire svetlo?
preispitujem se dok proucavam mural
na jednom od zidova,
opisuje ritual
ako ga dobro tumacim ovo je neka vrsta hrama
sves tenici formiraju krug oko
piktograma
na postolju stoji decak koji zrakom iz ociju
u zidu otvara prolaz u drugu
prostoriju
u koju ulazi naoruzan odatle crtez se racva
u prikaz mocnog bozanstva i les
mrtvog decaka
obred prosvecenja? test za mlade ratnike?
il nesto sasvim trece? al prostorija
sa slike
je mozda moja jedina veza sa povrsinom
tom se mislju smirujem dok okruzen
tisinom
koracam ka sredistu jednakostranicnog trougla
penjem se na postolje napetih
cula
u iscekivanju cuda. stize istog sekunda
telo prozima sila, iz ocnih duplji svetlost
kulja.
Nista ne mora biti ko sto nekad je bilo. spoznaja je blizu, budi spreman za epilog,
kad se vizija silnog otelotvori kroz zivot.
Taj trenutak pamticu ostatak moga veka
kao
nepregledno belilo planete vecnog leda
kao osecaj spokojstva, miline, svetla
skidam kacigu,
trljam oci, netremice gledam
opcinjen, sa osmehom i pogledom decaka
zasticen i spokojan u
okrilju oblaka
i nema vise ograda ni traga ljudske ruke
ko da nevreme je iza mene, ispred
mirne luke
i tako srecan ali neoprezan na tren sklopih oci
i nestadoh ko kapljica na
uzarenoj ploci
i kao macem po stomaku tada presece me hladna
slutnja kao munja grom iz
tmurna neba hada
ispred mene par prilika izlaze iz otvora
i prekri me crni oblak poput
pogrebnog pokrova
ternutak tisine i napetosti kranje
bljesak laserskog pistolja, u levu ruku
sam ranjen
ja se prenuh u sekundi sav zaprepascen od straha
uz talas hladne vode ko kad
podigne se brana
i tada jasno kao dan shvatih sta mi se sprema
okom trazim zaklon ali
zaklona nema
vise refleksno no svesno brzo bacih se u stranu
punim oba pistolja vracam
kacigu na glavu
gledam suvise ih ima. bacam bombu neutrona
ekspolozija razbija formaciju
kordona
zujanje fejzera, miris sprzenog mesa
ne znam stvarno sta da radim kada ne znam ni
gde sam
u prostoriji sam ja, ispred nepregledna masa
dok nasumice pucam oni padaju bez
glasa
ja se okrecem ka izlazu al da izadem ne mogu
ostar bol padam (padam, padam)...
pogodjen u nogu
da se predam? ipak ne dam zivot suvise je vredan
grabim pistolj pucam,
pucam. pao je jos jedan
i osecaj besa dok gledam grozne nemani
ma, nek ide zivot! dodjite,
sad potpuno sam spreman! i
na interfejs vizira pada odsjaj svetlosti
uz kapljice
krvi...
Novi odred spodoba se zalece obrusava
ja kosim kao furija, ni korak ne
ustrucavam
davno sam obucavam, sad sve mi se vraca
likvidacija pogledom kao ostricom
maca
sada vladam situacijom, levitiram, manevrisem
snagom svoga uma zveri
dezintegrisem
mogu da se skoncentrisem, tehnikom baratam
razlog njihovog dolaska napokon
shvatam
zamahujem rukama, pokrecem vetar
usmeravam kristale i formiram spektar
jedinstvo
svih energija isijavam kroz etar
poistovecujem se sa sredinom, kameleon
prestajem da
budem... sijam kao freon!
Krecem ka povrsini iz ovog pakla. izlecem uz gejzir peska krvi i
stakla
Lebdim nad pustinjom do grupacije dina
upirem prst ka njima iz zemlje raste
planina
pod njom izviru reke, duz obala rastu s ume
postajem natprirodna sila, prisutan za
uvek
u svemiru i u svesti potomaka
svetu knjigu pisu na osnovu odlomaka
mog zivota,
trijumfa nad nakazama sotone
dalekih kolonija hramove krase moje
ikone.
|
