| Tekst: | Marcelo - Snovidjenje
I kao da cujem odbrojavanje
tri, dva, jedan..
Mozdana detonacija, stize manifestacija skupljenih frustracija,
stvarnost je
halucinacija, smisljena zajebancija,
mala nocna recitacija, rebus ne da da se resi,
orgulja jezivo svira, bal vampira, hickok se smesi
znaci besnila, prostorija se stesnila,
zivci na ivici,
u glavi misao o samoubici na granici,
zadnji redovi na zadnjoj stranici u
groznici,
iz coskova vremena na oci javlja se vizija
buducnost: paracin-kula, najvisa
zgrada grada,
gungula je dole, ostre cula da cuju
koja to nula u pola noci sprema se da
skoci
i okonca svu parodiju zivota njima na oci
celi je grad na nogama, sad slazu pricu o
mojim dogmama
o tome na kojim sam drogama, bolesna pomama
u vama ni grama saosecanja,
nista manja sranja
ni ove zadnje noci, sklapam oci, jos korak i kraj
a ti svetu i dalje
laj o tome ko sam i kakva sam nakaza
decja igra papira i makaza, seces ili budes posecen
teskim recima opecen, iako mi je zadnja vecer ostacu nedorecen
A nije ni vazno, sve
sto sam do sada poceo
bile su ionako kucine i trice, neveste skice
gledam dole u masu i
vidim kevino lice
o, majko, molim te, oprosti
vec dugo hodam po trnju nogama bosim
ne umem da se nosim s ljudima losim
da kosim sebe, da prosim za ljubav, za sve
da
sanjam tudje bolesne sne
jer krvarim iz rane uzasne
jer sipaju mi soli otrovne te reci
proklete
sad nije bitno, kasno je,
na kraju, secam se, nikad ti nisam rekao 'volim te'
da znas da volim te, moja kraljice
majko, oprosti, ljudske pakosti vise ne umem da
premostim
a lesinari zele kosti, sad su gosti za stolom
spucan i sjeban alkoholom,
oprostajno pismo potpisano bolom
nisam bio srecan svojom rolom, istinom golom
i pricom sto
odavno moja nije
mucim se kao prebijen, a krijem
pijem, bijem se s uspomenama
na
cijem jastuku je sad ona
pitam se dok na crkvi zvone ponocna zvona
reci sta ti znaci razum
u tacki gde ljubav prestaje
zoves slike nazad, al' secanje bezi, nestaje
a noc gluva za
jecaje, u ogledalu krivi odrazi
sve moje male ljubavi bile su veliki porazi
odlazim i svu
tugu sa sobom odnosim
neka svet bude srecan, neka bol ne bude vecan
i ne znam sta je s
druge strane, ali mogu da obecam
da ako tamo neceg ima, ovog sveta necu da se secam
o, svete, molim te, oprosti
vec dugo hodam po trnju nogama bosim
ne umem da se
nosim s ljudima losim
da kosim sebe, da prosim za ljubav, za sve
da sanjam tudje bolesne
sne
da krvarim iz rane uzasne
jer sipaju mi soli otrovne te reci proklete
sad nije
bitno, kasno je
na kraju jasno je
ne gledaj me, ne trpim poglede
pusti me, boli me,
odavno hladno je
oprosti,
vec dugo hodam po trnju nogama bosim
ne umem da se nosim s
ljudima losim
da kosim sebe, da prosim za ljubav za sve
da sanjam tudje bolesne sne
da krvarim iz rane uzasne
jer sipaju mi soli otrovne te reci proklete
sad nije bitno,
kasno je
na kraju jedno je - pa cemu sada plakanje
suze il' dve
i proslo je, zauvek
proslo je ..
jutarnje svetlo stidljivo proviruje kroz roletne
i sve misli setne tope
se, sunce na presto pope se
i sve je opet u redu, zrak rasteruje mrak
dasak lak miluje
lice, i ni traga ruznom snu
nema samoubice, cvrkut ptice, netremice zurim
kao da sve ipak
ima smisao
par pravih prijatelja, mnogo zelja, poneka sitna veselja
buducnost makar malo
belja nego sto je bila juce
svojim snovima ucen danas necu biti utucen
i ne znam otkud mi
snage, al' imam snage da sve rekorde potucem
i imam volje za bolje.. i bice bolje.. mora da
bude bolje
|
