| Tekst: | Na njenom vencanju
Jos ponekad u jesenje dane kad
jesenji vetar i poslednji list
i sa grana pozanje,
zaboli me stara rana od secanja
na dan njenog vencanja.
U
gomili onoj stajala je nema,
pokrivena velom, sad vec tuda zena.
A ja kao prosjak u starom
odelu
plak'o sam ko dete na njenom veselju.
Posle toga lutao sam dugo,
nosio me
nemir putevima bola,
drugovao s tugom.
I mrzeo sva vencanja,
sve haljine bele i tuzne
nedelje.
Daleki su iz proslosti dani, ja sam sada srecan,
zivot mi se smeje pored
druge zene.
Al' ponekad neki vetar donese
mi na tren stare uspomene.
|
