Da, Korg Sp200.
Pocetkom 90-tih godina, tacnije 1992. sam kupio prvi stage piano (Casio CPS700) i sa njim svirao po klubovima. Ja i pevac. Kasnije sam uspeo da namolim drugara da sa nama svira sax i to je bila odlicna kombinacija. Svirali smo domace i strane stvari, rock, blues, jazz, standarde... Sve sto je bilo lepo. Kako su to bila lepa vremena. Posle toga sam otisao u pevace a 1997. kupio e96 i on je dosao na stalak ali odozgo. Dole je bio stage piano. Od tog doba, bez stage piana ja ne idem na svirku. Koristim ga za zabavnjake, za laganice, sviram na njemu (na pocetku svirke) laganice, instrumentale. Cesto i odpevam neke stvari uz pratnju klavira. A umedjuvremenu uzivam u hammer mehanici.
@Boban010
Ja ne opravdavam vas starije (kolege koji ste uveliko radili kad sam ja bio dete) jer mi ni onda nisu bile jasne vase price recimo "Pa za koga da ulazem?". To pitanje je dovelo do toga da danas nemate posla. Nemoj pogresno da me shvatis, nemam nameru da uvredim tebe ili bilo koga drugog ali meni nikad nije milo kad treba da nabrojim par hiljada eura nekoj prodavnici muzicke opreme umesto da kupim kola ili odvedem decu na more. Kad ste radili i kad je bilo posla, niste ulagali vec trosili pare na druge stvari. A para je bilo, moras priznati. To je velika greska koja vas je kostala lepog i lagodnog zivota. Na stranu muzicki kvalitet, svi vi stariji imate kvalitet, to nikad nisam sporio i mogli ste mnogo postici. Najzalosnije je da sada, zbog tih stvari, dobri muzicari sede kuci.
I u nasem poslu, kao i u svim drugim poslovima se trazi ulaganje. Odredjen procenat zarade se mora odvajati za kupovinu bolje opreme. Ko to nije radio kad je trebalo, sad i da oce, nema odakle. Ja to sad razumem ali ne razumem zasto se nije kad se moglo.
Ja sam poceo sa nishkim hi-fi pojacalom sa kutijama (HSR48) od 2x25w, pojacalo pravljeno za slusanje muzike kuci. Na njemu sam pevao, imao sam neki bugarski mikrofon (i to kondenzatorski, zamisli)... Muka je to bila. Ali, srecem kolege koji su mixer i kutije kupili pocetkom 90-tih i na tom razglasu (ne)rade i dan danas.
Jos tvrde kako se nista bolje u medjuvremenu nije pojavilo, da je njihov razglas kraj sveta. Bezveze. Znam da smo svi poceli sa mukom, svirali smo i pevali na krshevima, svakome je u tom pogledu put bio trnovit. Ali najvaznija stvar je sta se postiglo do danas. Da sam se ja sad, u 2011. okrenuo i zatekao isti onaj HSR48, ja bi se ubio. Gde sam bio, sta sam radio i sta uradio? Nista.
Moram odvojiti muzicko umece od opreme, o sebi nemam neko visoko misljenje, svirac sam za "trojku" jaku (ima mnoooogo boljih sviraca) ali sve sto mogu da uradim kuci, trudim se da uradim. Ne mogu bolje pevati, ne mogu bolje svirati (racunam i vezbanje), ono sto mi je Bog dao to je ali mogu dati pare, mogu obrisati stalke da nisu prasnjavi i umazani, mogu se normalno obuci i ponasati, mogu slusati muziku i napraviti dobar repertoar. Uspeh je onda, 99% garantovan.
Kad sam bio mali, uzori su mi bili muzicari iz mog mesta sto je normalno. I mislio sam da nikad necu biti na njihovom mestu. Meni su i dan danas ti ljudi dragi, gledam ih i postujem kao starije kolege, postujem sve ono sto su prosli (a bilo je svega i svacega). I iskreno, zao mi je sto danas nemaju posla. A sa druge strane i nije jer su bili tvrdoglavi i mislili da ce to trajati jos 100 godina. Ja od muke sviram sam, kod mene postoje otvorena mesta za muzicare, hocu da radim sa jos nekim. Kad pomenem da treba da se ulozi lova, kad pomenem jos par stvari koje su normalne za ovo vreme, okarakterisu me kao "nezgodan za saradnju".
Zato sam ja postavio uslov svima koji su hteli da radimo zajedno, moja mora biti poslednja i mora biti kako ja kazem. I jos uvek nema kandidata.
A dok je tako, ja sviram sam. Tesko mi je, znaju svi koji sami rade, druzeljubiv sam i fali mi neko za zezanje i salu, jednostavno, hocu da ne budem sam. Ali, sa druge strane, ako ja moram da se svadjam sa kolegama na svirkama a sa gostima nemam nikakvih problema, pa bolje mi je da sam sam. Kad zavrsim svirku, mogu se posvetiti prijateljima i eto druzenja. A ni jedan od mojih najiskrenijih prijatelja se ne bavi muzikom, zato smo valjda i jos uvek prijatelji.
Par postova na yu-midiju dnevno, dosta je druzenja.
Pozdrav.