Jednostavno me zanimaju uvek i neobična rešenja i individualni pristupi, a ne samo ono što čini većina populacije.
Međutim, sam sam pronašao rešenje u popratnoj knjižici trostrukog CD-a "Radojka Živković - harmoniko, ljubavi", koje istovremeno ilustruje i da za srpsku svirku nije obavezno potrebna šestoredna B-grif dugmetara.
Prema tome, na instrumentu Radojke Živković raspored u pojedinačnim redovima isti je kao kod obične dugmetare (h-d-f-gis, e-g-b-cis i a-c-es-fis), samo što su drugi i treći red pomaknuti nagore u odnosu na prethodni. Zbog toga, polazeći od prvog reda, celi stepeni idu ukoso prema mehu nagore (npr. d-e-fis), a ne nadole. Iz trećeg reda, međutim, odstojanje do sledećeg tona (npr. a > h) prilično je veliko.
4. i 5. red treba posmatrati zasebno, jer se kod njih radi samo o dupliciranom 1. i 2. redu, a ne uklapaju se u opisani sistem.
Ovako to otprilike izgleda:
H-----fis-------e
----e-------d----
d------a--------g
----g-------f----
f-------c'-------b
----b------gis---
gis---es'----cis'
---cis'-----h----
h-----fis'------e'
----e'-------d'---
d'-----a'-------g'
Evo šta još piše u knjižici:
"Stil sviranja Radojke Živković bio je jasan i jedinstven: Njeno sviranje harmonike nosi tajnu u rasporedu tonova, koji nema nikakve sličnosti sa rasporedom današnjih "dugmetara" (harmonike "bečke škole"). Naime, još kao dete ona je navikla na trorednu harmoniku (verovatno ruska tvorevina) koju je dobila od oca, i do kraja života je svirala po tom sistemu. Za nju su svojevremeno italijanske firme "Dallape" i "Guerrini" napravile posebne harmonike, po njenom rasporedu, sa pet redova, ali je ona i dalje svirala na tri. Pri sviranju je koristila četiri prsta desne ruke (bez palca). Levom rukom je bila u stanju da na basovima svira čak i kolo."
Slika je iz pomenute popratne knjižice i pokazuje Radojku kao devojčicu sa onim trorednim instrumentom. Sad samo još preostaje pitanje kako se zove taj sistem i da li je danas još negde u upotrebi.
|