NEMACKA KONCERTINA Nemacku koncertinu razvio je 1834godine Karl Fridrih Ulig (Carl Friederich Uhlig / 1789-1874 / ), i njena glavna razlika u odnosu na englesku koncertinu, je u geometriskom obliku. To je instrument kvadratnog ili blago naglashenog pravougaonog oblika. Nemacka koncertina je zasnovana na dijatonskom muzickom sistemu, sa po tri reda dugmadi koja su postavljena na obe strane instrumenta.
Ulig je bio profesionalni muzicar, i to klarinetista. Prilikom jednog putovanja u Bec, video je harmoniku koju su tada proizvodili becki majstori.Kada se vratio u svoj rodni grad Kemnic ( Chemniz ), konstruisao je na bazi harmonike instrument kvadratnog oblika, nemacku koncertinu. Zbog toga se ona cesto naziva i " kemnicer " (chemnizer), po imenu ovog nemackog grada.
Za svoje koncertine Ulig je dobio zlatnu medalju na izlozbi muzickih instrumenta 1854 godine u Minhenu. Dobro je svirao i bio jedan od prvih izvodjaca na koncertini. Tako je Karl Fridrih Ulig stao u red istaknutih konstruktora nemacke koncertine i znamenitih licnosti u istoriji razvoja muzickih instrumenata na principu stvaranja tonova oscilacijom slobodnih jezicaka.

ANGLO NEMACKA KOCERTINA Anglo-nemacka koncertina veoma je popularna, kao i engleska koncertina.Oko 1850 godine Djordj Djons (George Jones) tehnicki je ujedinio englesku i nemacku koncertinu i tako nastalu novu verziju instrumenata nazvao anglo- nemacka koncertina. Na postojeci oblik engleske koncertine on je ugradio tonski sistem nemacke koncertine, a takodje dodao dugmad u ekstra redovima. Ekstra redovi anglo-nemacke koncertine imaju istu ulogu kao i pomocni redovi na instrumentima hromatskog tipa.
Najceshce se primenjuje tonski sistem C/G, pri cemu dugme u spoljashnjem redu ostvaruje ton C , a dugme u unutrashnjem redu atvara ton G . Razliciti tipovi anglo-nemacke koncertine su bazirani na razlicitom broju dugmadi. Dva reda imaju 20 dugmadi, i u svakom redu jedan isti ton moze se izvesti pritiskom na dva dugmeta. Treci red ima 40 dugmadi i konfigurisan je tako da dodatno omogucava izvodjacu da na tom spoljashnjem pomocnom redu izvede tonove sa osnovnih redova, samo na drugim dugmadima. Takvo reshenje doprinosi razvoju razlicitih prstometa.

BANDONEON Bandoneon je instrument zasnovan na nemackoj koncertini, i dobio je naziv po imenu konstruktora Hajnriha Banda ( Heinrich Band ). Band je konstruisao instrument bandoneon 1846godine u Krefildu u Nemackoj. Korishcenjem 72 (ili vishe dugmadi),bandoneon ostrvaruje veci raspon tonova od nemacke koncertine, prekrivajuci 4 1/2 oktave, pomocu nekoliko razlicitih rasporeda dugmadi na tastaturi. Bandoneon se izradjuje u dijatonskom ili hromatskom konceptu tonskog sistema. Veoma je popularan ne samo u Nemackoj, vec i u Juznoj Americi i Argentini, gde se koristi najvishe u tango orkestrima . Iako je konstruisan dosta davno,bandoneon postaje u poslednje vreme sve popularniji kod izvodjaca u Evropi i drugim krajevima sveta.

DUET KONCERTINA Duet koncertina je instrument na kome je primenjen takav tonski sistem u kome izvodjaci mogu da sviraju melodiju desnom rukom i ostvaruju pratnju levom rukom ( kao na standard basu harmonike ). Ima nekoliko tipova duet koncertina i nekoliko sistema rasporeda dugmadi, ali u osnovi instrumenta je koncept da osnovno izvodjenje kompozicije u primu ima akordsku pratnju na basu.

KLAVIRSKE HARMONIKE Klavirsku tastaturu prvi je ugradio na harmoniku francuz Buton ( Bouton )u Parizu 1852 godine. Po klavirskoj tastaturi nazvana je vrsta harmonika,klavirske harmonike. Sve do 20 veka,klavirske harmonike nisu imale izrazenu razvojnu ekspanziju i nisu privlacile posebnu paznju izvodjaca.Tek negde od 1910 godine klavirska harmonika postaje predmet veceg interesovanja konstruktora instrumenata, a od 1920 godine njena popularnost raste i medju izvodjacima. Tada je uveden u shiroku primenu na harmonikama jedinstveni standardizovani raspored dirki na tastaturi, nazvan klavijatura, koji se zadrzao sve do danas.
Uvodjenjem standardizovanog rasporeda dugmadi na basu, takozvanog " stradela bas sistema ", klavirska harmonika postaje prva standardizovana univerzalna harmonika na svetu.To znaci da izvodjac sa znanjem sviranja na klavirskoj harmonici moze svirati bilo koju vrstu muzike ili menjati klavirske harmonike, bez promene stila i prstometa sviranja. Ovo ranije nije bilo moguce,jer je postojalo mnogo ralicitih koncepcija rasporeda dugmadi na tastaturi harmonika, sa razlicitim sistemima i individualnim prstometima sviranja.
Klavirske harmonike izradjuju se u razlicitim velicinama i sa razlicitim kvalitetom, od najmanjih shkolskih modela sa 12 basova i 20 dirki, pa do najvecih profesionalnih harmonika sa 185 basova i 45 dirki.

DUGMETARE HARMONIKE Harmonika dugmetara, u osnovnom dizajnu kakav danas postoji, koncepciski je kreirana tek 1850 godine, od strane F. Valtera ( F.Walter ). On je napravio dupli i inverzni raspored celicnih jezicaka (po ugledu na trorednu dijatonsku harmoniku), pri cemu je strvorena mogucnost da se realizuje jedan ton pritiskom na jedno dugme bez obzira na smer kretanje meha. Harmonika dugmetara naziva se u internacionalnoj muzickoj terminologiji i hromackom harmonikom, zbog toga shto ima mogucnost sviranja 46 tonova hromacke skale. Harmonika dugmetara uobicaeno se naziva hromacka harmonika na vishe sveckih jezika, nema dijatonski sistem tonova poput dijatonskih harmonika, ali verovatno ima najvishi nivo tonova iz cetvrte oktave,od svih vrsta harmonika. Danas postoje, kako male harmonike dugmetare sa 20 dugmadi u primu i 12 dugmadi na basu, tako i velike, moderne profesionalne harmonike dugmetare sa 6 redova dugmadi u primu i do 140 na basu.
Tastature kod harmonika dugmetara imaju vishe razlicitih sistema rasporeda dugmadi. Na tastaturi moze biti izmedju 3 i 6 redova, uglavnom okruglih dugmadi ( umesto dugmadi mogu biti i dirke pravouganog oblika, mada je to veoma retko ).Prva tri reda su osnovni redovi, a cetvrti, peti i shesti red su pomocni. Pomocni redovi predstavljaju, ustvari, ponavljanje prva tri reda za ralicite tehnike prstometa. Najceshce su dva rasporeda dugmadi i to takozvani B i C sistem. B sistem je bolji za tehnicki komplikovano izvodjenje, a C sistem je pogodniji za sviranje akorda i izvodjenje melodiske muzike. Shesti red kod harmonike dugmetare, uglavnom B sistema, ugradjuje se ekskluzivno za nashe izvodjace i takva shestoredna harmonika specijalnog izvodjenja je poznata u svetu kao " srpska harmonika ".
Bas sistem na harmonikama dugmetarama moze biti standardni stradela bas sistem, slobodan bas sistem ili konvertibilan izmedju ova dva, koji se josh naziva " konvertorski bas sistem ". Veliki broj kombinacija rasporeda dugmadi tastaturi i sistema na basu kod harmonika dugmetara, pored klasicnog dizajna, pruza mogucnost niza varijantnih reshenja i specijalnog izvodjenja instrumenta.

SRPSKA HARMONIKA DUGMETARA "Srpska harmonika dugmetara" poznata je pod tim nazivom u opshtoj terminologiji harmonika,kao specijalni model harmonike koje se namenski proizvodi za Srbiju,Shumadiju,Bosnu i Republiku Srpsku.
Nekada se takva harmonika nazivala "jugoslovenskog tipa", ali je naziv "srpska harmonika dugmetara" adekvatniji, zbog toga shto internacionalni naziv "hromatska harmonika" nije kod nas uobicajen, a naziv "harmonika sa dugmadima" nije precizan, jer sve vrste harmonika imaju dugmad. " Srpska harmonika dugmetara " je shestoredna harmonika B sistema, sa ravnom tastaturom, sa kabinom, najceshce cetvoroglasna u primu, a petoglasna na basu. Kod cetvoroglasnih harmonika, obocno su 2 glasa u primu i 2 glasa u kabini, ili pak 3 glasa u primu i 1 u kabini, sa 12 registara u primu i jedan dodatniim registrom pod bradom, sa 120 ili 140 basova i sa 5 ili 7 registara na basu.
Srpski konstruktori harmonika, muzicari i izvodjaci dali su znacajan doprinos u kreiranju ove harmonike, prema kojoj imaju veliku naklonost. Cak, srpski izvodjaci klasicne muzike na harmonikama dugmetarama, opredeljuju se za petoredne harmonike, ali raspored B sistema, a ne za daleko rasprostranjenije u svetu petoredne harmonike dugmetare rasporeda C sistema.
To je harmonika profesionalnog tipa, koja se ipak u Srbiji najvishe koristi u interpretacijama narodnih melodija,u narodnim orkestrima, ansamblima ali i kao solo muzicki instrument.

HARMONIKA U SVETU U periodu od 1750 do 1850 godine pojavio se veliki broj iseljenika iz Evrope u drugim delovima sveta.Po nekim podacima, za tih sto godina, iselilo se cak preko 250 miliona ljudi, jer su u to vreme stanovnici industriskih regiona u Evropi jako osiromashili.Samo iz Nemacke u periodu od 1840-1913 godine, emigriralo je preko 6 miliona Nemaca bezeci od siromashtva. Mnogi su odlazili u Ameriku ocekujuci bolji i srecniji zivot, noseci sa sobom samo najnuznije stvari i one predmete koji ce ih emotivno i duhovno drzati u vezi sa rodnim krajem.To su bili i muzicki instrumenti, a najceshce harmonike. Posle izvesnog vremena, kada su instrumenti doneti iz zavicaja dotrajali, iseljenici pocinju da traze nove harmonike od starih proizvodjaca.Starih majstora vishe nije bilo, ali njihovi sinovi primaju porudjbine i zahteve iz celog sveta.To je pocetak razvoja biznisa u oblasti proizvodnje i plasmana harmonika iz Evrope u Ameriku i druge delove sveta.Obnavlja se staro znanje,primenjuju nova iskustva i proizvodjaci sticu jace poverenje kupaca na trzishtu.
Ona stara, izvorna harmonika,sa dosta shuma u tonovima,koja je poneta iz rodnih kuca,stalnim usavrshavanjem evoluirala je u popularni muzicki instrument u novim drzavama.Zahvatila je ceo americki kontinent i osvojila prostor u raznim muzickim zanrovima,od cajun (vrsta popularnog narodnog plesa u severnoj Americi i Kanadi) ili zideko (narodna folklorna igra,veoma popularna u severnim delovima americkog kontinenta)do brazilskog ili argentinskog tanga na jugu.Bez obzira na prihvatanje nove kulture obicaja, nacina zivota, harmonika je doseljenike uvek podsecala na rodne krajeve.
U skoro svakoj zemlji sveta svira se na harmonici.Ali postoje zemlje u kojima se harmonika posebno razvijala i zauzimala znacajno mesto u muzickoj kulturi naroda tih zemalja, a isto tako u njima se razvijala i industriska proizvodnja harmonika.Najznacajnije od tih zemalja su: Italija,Nemacka,Rusija,SAD i Kina.

HARMONIKA I NJEN RAZVOJ U ITALIJI Danas je Italija nosilac privrednog razvoja i mocne industriske proizvodnje harmonika u svetu. Razvoj italijanske industrije harmonika pokrenut je u drugoj polovini 19 veka,iz dva razvojna centra. Jedan je bio u Kastelfidardu,kojim je rukovodio Paolo Soprani od 1863godine, a drugi je bio u Stradeli, pored Pavie, koji je osnovao Mariano Dalape 1876godine.
Razvojni rezultati su omogucili da se vec tada osniva citav niz fabrika i majstorskih radionica za proizvodnju harmonika u Italiji. Cezare Pankoti (Cesare Pancotti)otvorio je svoju fabriku 1865 godine u Maserati, Setimio Soprani (Settimio Soprani), jedan od brace Paolo Sopranija,poceo je proizvodnju 1872godine sa novom labaratorijom u Kastelfidardu. Svoje fabrike su osnivali i Djovani Kjuzaroli (Giovanni Chiusaroli) u Rekanatiju 1886godine i Sante Krucaneli (Sante Crucianeli) u Kastelfidardu 1888 godine.
Zacudjujuce je brzo rastao broj novih labaratorija za istrazivanje i razvoj harmonika u prvoj dekadi 19 veka. Luidji (Luigi) i Djordjija Savoija(Giorgija Savoiva) poceli su biznis u proizvodnju harmonika u San Gjovaniju u Kroceu, Gjuzepe de Bernardi (Giuseppe De Bernardi) u Diano Marini, Djuzepe Jani(Giuseppe Janni) u Gjulijanovi, Paskvale Fikoseko (Pasguale Ficcosecco) u Kastelfidardu, Antonio Ranko (Antonio Ranco) u Verceli, Erkole Maga (Ercole Maga)u Stradeli, Fidele Socin (Fidele Socin) u Bolzanu i Silvio Skandali (Silvio Scandalli) sa svojom bracom u Kameranu. Silvio je rodjen u seljackoj porodici u Kameranu, i kao decak postao zaljublenik u harmoniku. Nekoliko godina svakodnevno peshacio je od rodnog Kamerana do Kastelfidarda, gde je radio u radionicama poznatih majstora tog vremena za izradu harmonika. Kada je dovoljno naucio zanat, zajedno sa bracom osnovao je svoju firmu " Scandalli " u Kameranu 1900 godine. Neshto kasnije onovao je i razvio biro, za istrazivanje konstrukcije i razvoj tehnologije proizvodnje harmonika. Fabrika " Scandalli " je pretrpela velika razaranja tokom Drugog svetskog rata, ali je obnovljena i stala u red hajpoznatijih svetskih proizvodjaca harmonika.
Italija je zemlja sa najvecim proizvogjacima i izvoznicima svih vrsta harmonika. Pored proizvodnje,Italija ima renomirane muzicke shkole i istaknute izvodjace na raznim tipovima harmonika. U poslednjih tridesetak godina posebno je porasla popularnost dijatonskih harmonika,i u Rimu je otvorena shkola za trogodishnji kurs dijatonske harmonike ( melodion ili organeto ). Dva vrhunska izvodjaca na dijatonskim harmonikama su Rikardo Tesi ( Ricardo Tesi ) i Ambodjo Sparanja (Ambrogio Sparagna). Pored njih ima i josh mnogo poznatih italijanskih harmonikasha. Jedan od najpoznatijih je Djervasio Markosinjori (Gervasio Marcossignori) rodjen 1927godine, koji je specijalista za vishe vrsta muzike i umetnik na razlicitim tipovima harmonika.

HARMONIKA U NEMACKOJ Razvoj harmonike u Nemackoj zapoceo je u Trosingenu, malom selu u Shvarcvaldu.Tu je Kristijan Mesner ( Christian Messner /1804-1874/ ) poceo izradu jednog tipa instrumenata, koga je zavrshio 1823godine i nazvao " mundoalina ". Mesner je osnovao radionicu za proizvodnju 1827 godine koja je kasnije prerasla u prvu nemacku fabriku usnih harmonika pod nazivom " Messner ". Tridesetak godina kasnije Matias Honer (Mathias Hohner) razvio je prvu internacionalnu industrisku proizvodnju harmonika. Imao je 1862 godine preko 20 radionica za proizvodnju, a 1903 godine otvorene su prve " Hohner " prodavnice i fabrike. Nemacka je izvezla 1905godine 35.220 harmonika u Francusku i imala 35 proizvodjaca, i postala zahvaljujuci " Hohner " -u prava industriska sila za proizvodnju harmonika u to vreme. Tako je i fabrika " Messner " 1909 gpdine ushla u mocno akcionersko drushtvo " Hohner " .
Trosingen je jedno od prvih mesta u svetu gde je pocela izrada harmonika i drugih instrumenata sa slobodnim celicnim jeziccima u prvom delu 19 veka. I danas u gradu Trosingenu postoji industriska proizvodnja harmonika.Intenzivnu proizvodnju harmonika koja je pocela u Nemackoj 1903 godine, vec 1910 godine Honer prenosi u druge zemlje sveta. Pored proizvodnje harmonika, Honer osniva i sinfoniski orkestar, koji pocinje sa radom 1893godine.Njime rukovodi talentovani Herman Shitenhelm (Hermann Shittenhelm), koji je postao ucitelj izvodjaca na harmonici, iako je imao 22 godine. Sa jednim od svojih najboljih studenata, Rudolf Vurthnerom (Rudolf Wurthner) 1920godine, osnovao je shkolu za ucitelje harmonike i rukovodioce orkestra harmonika. Obojica su pisali vezbovne i koncertne komade za harmoniku.
Pored Trosingena i Klingental je postao veoma vazan centar razvoja harmonike u Nemackoj. Prvu harmoniku doneo je K.V. Majsel (K.W. Meisel) u Klingental 1833godine, koju je izradio proizvodjac V. Ti (W.Thie) u Becu, koga je osnovao Brunsvik Fair (Brunnswick Fair). Zahvaljujuci Majselu poceoje intenzivan razvoj i proizvodnja harmonika u Klingentalu, koja postoji i danas. U Klingentalu se proizvode poznate harmonike marke "Weltmeister". Tu se svake godine odrzava najvece takmicenje harmonike na svetu.
Pocevshi od 1930 godine, u Nemackoj se razvio jedan specifican muzicki stil za harmoniku, slican stilu koji neguju popularni engleski dens bendovi. To je laka kratka muzika pozajmljena od americkog djeza, ali sa kakim uticajem valcera, tanga, polki i bosanova, koja se zadrzala popularnost sve do danas. Najveci broj izvodjaca obrazuje se na visokim shkolama u Trosingenu, Hanoveru i Vajmaru.

HARMONIKA U SRBIJI Harmonika se masovnije pojavila u selima Shumadije, u vreme Prvog svetskog rata, doneta od strane austrougarskih vojnika.To su bile dijatonske harmonike, dvoredne ili troredne.One su se dugo zadrzale u rukama harmonikasha, sve do Drugog svetskog rata.Imale su uobicajen naziv- "slovenacke" harmonike, verovatno zbog toga shto su doshle sa severozapada.Nisu imale mogucnost da stvore ton potreban srpskom folkloru, pa su harmonikashi neodoljivo tezili da nabave modernije italijanske harmonike,iako su oneza srpske uslove bile u v e k v e o m a s k u p e.Velika potraznja kvalitetnih instrumenata i njihova visoka cena bila je pokretacka snaga kod nashih majstora da uloze veliki trud u pokushaje za osnovanje veoma slozene tehnologije izrade harmonika.
PROIZVODNJA HARMONIKA U SRBIJI Sa porastom popularnosti harmonika u Srbiji, osvajala se i razvijala zanatska i skromna industrijska proizvodnja ovog tehnicki veoma slozenog instrumenta.Gospodin Andrija Colic, poreklom iz Zabara, prvi je poceo da izradjuje harmonike u Srbiji, oko 1930godine. On je srpski pionir u zanatskoj proizvodnji harmonika. Vishe godina imao je svoju radionicu u Beogradu u Bulevaru revolucije br.224. Pored njegove, razvijale su se i druge male zanatske radionice, u kojima su posebno obdareni i inventivni preduzetnici, po ugledu na poznate italijanske proizvodjace, poceli sa izradom harmonika.
" S K A L A " Beograd Industijska proizvodnja harmonika u Srbiji pocinje posle Drugog svetskog rata, kada je pokrenuta inicijativa da se formiraju radne organizacije u kojima bi radila invalidna lica, prvenstveno ona koja su invalidnost dobila u ratu. Tako je pedesetih godina osnovana " S K A L A " radna organizacija za proizvodnju i servisiranje muzickih instrumenata sa sedishtem u Beogradu, u ulici Grkica Milenka br.8. "Skala" je najpre pocela proizvodnju manjih klavirnih, a zatim i harmonika dugmetara od 48, 80 i 96 basova, shkolskog tipa, da bi 1975 godine imala osvojenu proizvodnju cetvoroglasnih harmonika dugmetara,sa 12+1 registra u primu i 140 basova. Prve harmonike u "Skali" izradjivane su sa tehnologijom " na ceshalj", da bi se sedamdesetih godina preshlo na novije tehnoloshko reshenje "na biksne"-sa rednjom daskom na tastaturi, shto je bilo znatno modernije reshenje." Skala " je u vreme najveceg obima posla proizvodila oko 300 harmonika godishnje.
Glavni strucnjak za razvoj,osvajanje tehnologije i proizvodnju harmonika u "Skali" bio je Mita Opancar. U svoje vreme je bio najveci autoritet medju majstorima za proizvodnju harmonika ne samo u "Skali" vec i u Srbiji.
Nazalost, preduzece " S K A L A "se 1991 godine nashlo u finansiskim teshkocama i otishla u stecaj. " S K A L A " vishe ne postoji

HARMONIKA U SRPSKOJ NARADNOJ MUZICI Prve dvoredne i troredne harmonike poceli su da sviraju mnogi, sluhom nadareni mladici, koji su lokalno i regionalno postali poznati harmonikashi. Mnogi od njih su bili veoma talentovani shiroj muzickoj publici. PRVI SRPSKI HARMONIKASHI Najpoznatiji srpski harmonikashi u periodu posle proboja Solunskog fronta pa do Drugog svetskog rata, svirali su na narodnim veseljima i po kafanama u Beogradu i u drugim vecim mestima. To su bili : Aleksandar Todorovic Krnjevac, Rade Shamovac, Koshtica Stanisavljevic, Voja Trifunovic, Djurica Cirkovic, Djoni Gavrilovic, Rade Resavac i drugi. Izvan beogradskog regiona, bili su najpoznatiji : Bora Krusharac, Dragomir Mishic i Tika Globoderac (otac Radojke Zivkovic).
Muzicka pismenost stigla je u Srbiju pre harmonike Kornelije Stankovic 1831-1865 god. bio je prvi Srbin koji je poznavao note i bio obrazovan muzicar, pa su i prvi harmonikashi poceli da se muzicki opismenjuju. Pre svih, note je naucio Aleksandar Todorovic, zatim Voja Trifunovic, Djurica Cirkovic, Rade Resavac i Djoni Gavrilovic. Oni su bili pismeni muzicari, iako u to vreme nije bilo muzickih shkola u Srbiji.
Drugi svetski rat ostavio je veliki trag medju prvim srpskim harmonikashima. Mnogima su stradali najmiliji i nije im bilo vishe do sviranja,nekima je zdravlje popustilo, neki su trazili druga zanimanja jer se u siromashnoj i razrushenoj zemlji nije moglo ziveti od muzike.Neki harmonikashi su uprkos svim teshkocama nastavili da sviraju i uspeli da u prvim posleratnim godinama nastupe na Radio Beograd.Time se zvuk harmonike oglasio na svakom radio aparatu i u svakoj kuci i krenula je velika afirmacija harmonike u srpskoj narodnoj muzici.U cuvenom narodnom orkestru Vlastimira Pavlovica Carevca, prvi je svirao harmoniku Vitomir Voja Trifunovic.On je zavrshio Muzicku akademiju u Beogradu i diplomirao na odseku za kompoziciju 1962godine, kod Josipa Slavenskog. U Carevcevom orkestru harmoniku su svirali posle Voje Trifunovica,Djurica Cirkovic, Nenad Nesha Micivic i Branimir Djokic.
Bora Janjic i Mijat Mijatovic, veoma poznati pevaci narodnih pesama pre Drugog svetskog rata, pevali su uz sopstvenu pratnju na harmonici. U to vreme harmonika nije bila instrument samo za narodnu muziku, vec su Mirko Shouc, Rafailo Blam i Petar Sam uspeshno svirali djez na harmonici.

..
 

Svaka cast!

Kiro,svaka cast za ove podatke.Ovo je istorija.Ja bi to pitao za ocenu.

MIODRAG TODOROVIC KRNJEVAC Harmonika je postala osnovni instrument u srpskoj narodnoj muzici zahvaljujuci iskljucivo Miodragu Todorovicu Krnjevcu, "srpskom ocu harmonike", maestralnom izvodjacu,vodji orkestra, kompozitoru, pedagogu, istrazivacu i publicisti.
Njegov otac Aleksandar Aca Todorovic /1905-1972/, bio je prvi vrhunski izvodjac na harmonici dugmetari u Srbiji. Aleksandar je rodjen u mestu Krnjevo, po kome je dobio nadimak Krnjevac.Taj nadimak postao je porodicni i nasledili su ga svi njegovi potomci.
Aca Krnjevac je veoma mlad postao profesionalni izvodjac -vec od 1920 godine, svirao je na tradicionalnoj harmonici.U to vreme postajala dugotrajna izvodjacka praksa sviranja na harmonikama sa tri reda dugmadi u primu. Tako je i Vladimir Besfamiljnov nastupao mnogo kasnije, u periodu 1956-59godine, na najvecim svetskim takmicenjima izvodjaca na trorednoj harmonici dugmetari.Kada su se pojavile harmonike sa pet redova, neki harmonikashi su i dalje svirali koristeci samo tri reda, dok su drugi razvijali novi, tehnicki savrsheniji prstomet, kojim su koristili raspolozive prednosti instrumenta sa pet redova. Predvodnik te grupe harmonikasha kreatora novih prstometa, bio je zapravo Aleksandar Todorovic Krnjevac.
Pored toga shto je bio vrhunski harmonikash svog vremena, bio je i potpuno obrazovan muzicar.Svirao je na klaviru i poznavao note, koje je naucio od jednog profesora u Zagrebu, gde je jedno vreme svirao.U nedostatku muzickih dela za harmoniku dugmetaru, preradjivao je note za klavir i prilagodjivao kompozicije izvodjenju na harmonici.Aleksandar Todorovic stalno je usavrshavao svoju tehniku sviranja prateci sve faze razvoja harmonike kao instrumenta. On je tezio novom, standardnom,jedinstvenom i univerzalnom prstometu za harmonike dugmetare,koji bi obuhvatao kako durske tako i molske tonalitete.Za takvu tehniku prstometa bio je potreban i shesti red dugmadi u primu, za koji je on dao ideju i tako postigao savrshenstvo prstometa svog vremena,kao i znacajne olakshice u sviranju na harmonici dugmetari.
Shestoredna harmonika dugmetara,u cijem je kreiranju poseban doprinos dao Aleksandar Todorovic Krnjevac,sa tri osnovna i tri pomocna reda u primu, predstavlja originalni i prepoznatljiv stil danashnje "srpske harmonike dugmetare" shirom sveta.Sviranje na shestorednim harmonikama bilo je sasvim jednostavno svima onima koji su uspeshno svirali na harmonikama dugmetarama sa pet redova.

MIODRAG TODOROVIC KRNJEVAC / 1924-1991 / nasledio je ne samo nadimak od oca, vec i raskoshan muzicki talenat. Sa 12 godina, iskazujuci posebnu nadarenost, poceo je intenzivno da se bavi muzikom.Posle vishe godishnjeg istrazivackog rada, Miodrag T. Krnjevac na bazi znanja stecenog od oca, usavrshavao jedan od najsavremenijih prstometa za shestorednu harmoniku dugmetaru.Taj svoj originalni prstomet opisao je u knjizi " Prva zvucna shkola za harmoniku sa dugmadima ", shtampanu u Beogradu 1973 god. na srpskom, slovenackom i makedonskom jeziku.
Ova shkola za harmoniku dugmetaru bila je prvi izdavacki i tehnicki podvig u vreme svog pojavljivanja.Pored trojezicnosti imala i pratece ploce sa snimljenim zvucnim primerima. Bila je u to vreme najvishi tehnicki nivo realizacije jednog nastavnog sredstva u oblasti muzike.U toj knjizi, on je predstavio prstomet tako shto je note povezao sa prstima kojim se one izvode.Svaki prst je obelezio brojem, i kod note u notnom sistemu je stavio broj oznacavajuci kojim se prstom dodiruje dugme.Da bi se znalo dali je dugme na osnovnom ili pomocnom redu, on je svako dugme u pomocnom redu pored note i broja prsta dodavao i jednu tacku, ukoliko se tonovi postizu pritiskom dugmeta na pomocnom redu, a bez tacke ako je dugme na osnovnom redu. Tako je Miodrag Todorovic Krnjevac uspeo da poveze note i jedinstveni prstomet za virtuozno izvodjenje na harmonici dugmetari.
Miodrag Todorovic, cuveni Mija Krnjevac, iako veoma mlad, odmah posle Drugog svetskog rata otvorio je svoju poznatu shkolu za harmonikashe u sopstvenoj kuci u Beogradu, u ulici Strasha Pindjura br. 34, na Banovom brdu, gde je radio sve do smrti. Teshkoce za savremenu shkolu harmonike dugmetare u Srbiji proizilaze iz toga shto se harmonika relativno kasno pojavila u odnosu na druge instrumente i shto se tehnicki vrlo brzo usavrshavala od svog nastanka do danas, pa su i uspostavljene shkole bile privremenog karaktera. Harmonika dugmetara se u poslednjoj deceniji pocela izucavati u osnovnim i srednjim muzickim shkolama u Srbiji, pa je originalni prstomet Mije Krnjevca i danas izuzetno aktuelan u obrazovnom procesu harmonikasha.
Miodrag Todorovic Krnjevac, svojim svestranim umetnickim duhom,razvio je prepoznatljiv harmonikashki stil sviranja, sa usmerenjem na ucenje notnog sviranja narodne muzike na harmonici dugmetari, za buduce generacije harmonikasha i nastavnika harmonike.Takozvani " Mijin prstomet "omogucava jednostavno i uspeshno sviranje najkomplikovanijih kompozicija,tako da su mnogi sledbenici i ucenici Mije Krnjevca postali pravi virtuozi.On je razradio i uveo u izvodjacku praksu takozvano " shumadijsko duplo sviranje ", koje se izvodi tercama i sekstama.Takodje je kreirao i duet harmonika ( duet Miodrag Todorovic - Djurica Cirkovic ), shto je postala karakteristika shumadijskog i moravskog stila sviranja. Prvi je formirao orkestar u kome je harmonika imala dominantnu ulogu, ali u cijem sastavu su bili violina, flauta i klarinet.

NAJPOZNATIJI SRPSKI HARMONIKASHI U NARODNOJ MUZICI Miodrag T.Krnjevac bio je vrhunski harmonikash,pedagog kompozitor narodnih pesama i kola,srpska legenda harmonike dugmetare.Cuveno Mijino " Jasenacko kolo " predstavlja prvi kolokvijum svim ucenicima harmonike.Narodna pesma " Znash li draga onu shljivu ranku " delo je Mije Krnjevca. I njegova cerka Branka i sin Aleksandar Aca Todorovic, koji je dobio ime po dedi, takodje sviraju harmoniku. Mija je imao izvanredan orkestar, bio je harmonikash najpriznatijeg prstometa sa trilerima i osnivac najpoznatije shkole harmonike dugmetare u Srbiji.Njegovi ucenici i sledbenici bili su cuveni harmonikashi svog vremena.
Mijinim stilom svirao je Vitomir Vita Zivotic, Mijin rodjak, koji je dugo svirao s njim u orkestru pratecu, drugu harmoniku. Vitomir Zivotic je rodom iz Oreovice, iz Resavskog kraja, u kome je prenosio znanje koje je stekao od Mije Krnjevca,mnogim mladjim harmonikashima. Njegov ucenik je i Mirko Kodic koji je danas medju najpoznatijim harmonikashima u Srbiji.
Mijinim oplemenjenim stilom svirao je i Dragisha Drenjakovic, iz sela Skobalja kod Smedereva. Dragisha je bio izuzetno poznat i priznat harmonikash u Pomoravlju. U godinama posle Drugog svetskog rata svirao je zajedno sa legendarnim Jovicom Petkovicem.
Jedan od najtalentovanijih ucenika i sledbenika Mijine shkole sviranja bio je Bane Milutinovic, zvani Bane Dobravac. Pored toga shto je virtuozno svirao, zavrshio je pedagoshku shkolu. Radi /radio/ kao nastavnik muzike u Sarajevu.
Mija Spasojevic je u prvim posleratnim godinama svirao drugu harmoniku sa Mijom Krnjevcem. Rodjen je u Meljaku kraj Beograda. Milija je bio harmonikash izvanrednog temperamentnog stila sviranja i uzor mnogim generacijama harmonikasha.Bio je veliki majstor harmonike dugmetare i veliki prijatelj Mije Krnjevca. Radio je kao kompozitor i aranzer narodnih pesama i kola. Njegove kompozicije su postale klasika srpskih narodnih melodija. On je autor najpoznatijeg srpskog " UZICKOG KOLA " i kola " Orijent ", koje je veoma poznato medju harmonikashima.
Aleksandar Aca Stepic, kao Mijin sledbenik radio je na modernizovanju shumadiskog melosa, komponovanju i aranziranju narodnih melodija. On je svoju harmoniku podredio potrebama orkestarskog sviranja kako bi unapredio izvodjacki stil u popularnoj narodnoj muzici.
Pored Mije Krnjevca i njegovog stila, u Srbiji se razvio josh nekoliko prepoznatljivih stilova sviranja.To je najpre virtuozni stil Jovice Petkovica.

JOVICA PETKOVIC je bio ucenik Dragomira Mishica, cuvenog Drage Keca iz Dragovca kraj Pozarevca. Jovica je zeleo da svira kao Mija Krnjevac, pa ga je jedno vreme uspeshno imitirao, da se kasnije upustio u stvaranje svog autenticnog virtuoznog stila.Svirao je izvanredno obema rukama i izvodio bravurozne improvizavije.Jovica Petkovic je maestralni harmonikash na harmonici dugmetari, rodom iz Smedereva. Kao mladic doshao je u Sarajevo da svira po kafanama. U Sarajevu se razvio u vrhunskog harmonikasha, gde je dugo godina svirao i upravljao, sve do penzije, Narodnom orkestrom Radio televizije Sarajevo. Tu je dugo godina svirao sa poznatim harmonikashem Ismetom Alajbegovicem Sherbom. Sherbo je svirao na klavirskoj harmonici i bio je vrhunski majstor harmonike pratnje. Njegovo sviranje sa Jovicom Petkovicem predstavljalo je nedostizan domet za sve druge duete. Ismet Alajbegovic je bio inzvanredan izvodjac pesama. Jedan od najboljih medju svim harmonikashima. Posle penzionisanja osamdesetih godina Jovica Petkovic je otishao da zivi i radi u Becu, gde je otvorio nadaleko poznatu shkolu harmonike dugmetare za decu nashih radnika, koji zive u Austriji i tom delu Evrope. Danas je ta shkola u okviru Politehnicke akademije "Srbija-Jugoslavija"u Becu, u kojoj Jovica Petkovic radio kao profesor.
Treci karakteristican stil sviranja u Srbiji u posleratnom periodu razvila je Radojka Zivkovic.

RADOJKA ZIVKOVIC Ona je i pre Drugog svetskog rata bila poznata u Beogradu kao " cudo od deteta ". Njen nacin sviranja postao je prepoznatljiv kao " RADOJKIN STIL " koji nije virtuozni, ali je izuzetno skladan. Ona je dugo svirala sa svojim suprugom u duetu.Radojka i Milutin Tine Zivkovic su najpoznatiji srpski duet harmonika dugmetara. Oni su svirali zajedno kao bracni drugovi preko 50 godina, sve do smrti Milutina Tineta Zivkovica. Radojka je pocela da uci sviranje na harmonici kao dete,krishom od svoga oca Tike, takodje poznatog harmonikasha. Tine Zivkovic bio je ucenik njenog oca, pa su se od detinjstva upoznali, zblizili i kasnije vencali.Tako su proveli ceo zivot zajedno svirajuci. Radojka je svirala melodiju prve harmonike a Tine je bio pratnja.Njihovo sviranje se odlikovalo vrhunskom melodicnoshcu i orkestracijom.Imali su izvrstan orkestar.Trajno su ostale kompozicije Radojkinih kola, u laganim ritmu, i nezaboravne pratnje pevaca od strane njihovog ansambla.Radojkin lagani i skladan stil sviranja ostao neprevazidjen,ali nazalost taj stil nije imao sledbenike koji bi ga dalje razvijali i verovatno ce ostati kao autentican vezan samo za licnost Redojke Zivkovic i njeno vreme.

EXTRA POST,Hvala,da nisam procitao nebi ni znao,ovo je jedna od najboljih tema na forumu ubjedljivo!!!

ima te knjige jos koliko hoces, cika Kiro ce nam jos pisati o ovome kad uhvati vremena ;)

Izuzetno dobar post,svaka cast.Pozdrav.:)