| Tekst: | Ratnik paorskog srca
Kada se Braca devetnaeste vrn'o
sa dalekog fronta 'di soldat je
biv'o.
Pric'o nam kako ga strefilo zrno,
pa zavrto rukav i to pokaziv'o.
A mi, mi
smo bili derani.
Pric'o nam Braca o mirisu mora,
i o patroli od koje je bez'o.
Pa
kako je opsov'o nekog majora
i zbog tog posle na robiji lez'o.
A mi, mi smo bili
derani.
Pric'o nam kako je pres'o Karpate,
zujali meci ko rojevi pcela.
Rekao je:
'Rat je krvav da znate.
Al' nije mi zao ni ljudi ni sela.
Ej, zao mi konja.'
Kada
se Braca devetnaeste vrn'o,
svake je veceri pric'o na soru.
Koliko je curica usput
prevrn'o
i kako topovi livade oru.
A mi, mi smo bili derani.
I cim Braca korak
iz avlije kroci
skupi se drustvo iz naseg sokaka.
A svi smo imali velike oci
prepuna
srca i mastu decaka.
Pa da, jer tad smo bili derani.
Psov'o je Braca i krivce i
zrtve,
puske i vaske i rov prepun blata.
Rek'o je: 'Ne moz' izbrojati mrtve,
jer su se
carevi igrali rata.
Ej, zao mi konja.'
Negde u Braci je paorski koren
i moze rata i
rata da bude,
kad nije paor za soldata stvoren.
Volije konje i zemlju neg' ljude.
A
mi, a mi smo bili derani
i sve jos je vredelo za nas.
Hej, hej, konji beli nebom
terani,
kroz san i kroz oblake u kas.
|
