Legende harmonike
 

Miodrag Todorovic KRNJEVAC je jedan od vrhunskih stvaralaca srpske narodne muzike koji je za sobom ostavio duboki trag. Gradio je tradiciju srpske muzike i postavio na vrh sve prave i trajne vrednosti u lirici jednog naroda i njegove kulture. Bio je kompozitor koji je imao veliki smisao za konponovanje narodne muzike kao i bogatu muzicku kulturu i sirinu poznavanja narodnog melosa. Ostace tajna da li je Miodrag Todorovic bio veci instrumentalista - harmonikas ili kompozitor.


Rodjen je 10. februara 1924. godine u Ratarima. Nadimak je dobio po ocu Aleksandru Todorovicu (1905-1942) koji je rodjen u selu Krnjevu. Aleksandar je bio vrhunski harmonikas tog vremena, koji je posedovao veliko muzicko iskustvo. Prosao je kroz sve faze razvoja harmonike sa dugmadima i svo svoje znanje je preneo na sina Miodraga. Tako se Miodrag kao dvanaestogodisnjak upoznaje sa tajnama muzike i postaje ne samo ocev ucenik nego i sledbenik u usavrsavanju prstoreda za harmoniku dugmetaru. Pocinje da se bavi muzikom noseci u sebi od detinjstva melodije rodnog kraja.



Rane godine zivota provodi sa roditeljima u Bosni, zato mu melos Bosne isto toliko lezi kao i melos Srbije, sto ce se kasnije odraziti u nekim njegovim pesmama kao sto su pesme: "Jesen stize rana" i "Zasto svices tako rano". Komponovao je preko 700 pesama od kojih se neke smatraju biserima narodne muzike i koje su obogatile srpski narodni melos. Medju njima su pesme: "Znas li dragi onu sljivu ranku", "Oj, Moravo, oj...", "Sumadijo rodni kraju", "Bisenija kceri najmilija" i dr. Ucestvovao je na mnogim festivalima i osvojio mnogobrojne nagrade. Pesma "Docekaj mi majko svate" dobija nagradu na festivalu ILIDZA '66. Od pesama poznatijeg doba njegovog stvaralastva koje su ostale zapamcene su pesme: "Sliku tvoju ljubim", "Za ljubav tvoju", "Ljubav mi srce mori" i dr.



Interesantno je to da prva kompozicija koju je komponovao, bila je zabavna pesma ili tzv. slager "Samo tvoje plave oci", a nesto kasnije je komponovao kompoziciju slicnog zanra po imenu "Ljubav za ljubav mi vrati". Raznovrsnost u komponovanju ga cini jos vecim umetnikom. Svoj kompozitorski opus je obogatio romansama "Pesma harmonici", starogradskim pesmama "Na kraju grada", sansonama "Tri sesira".



Komponovao je preko 150 narodnih kola medju kojima je pokazao i svoju veliku virtuoznost narocito u opusu umetnickih kola od kojih je kolo "Saborski odjek" kompozicija za koju moze mnogo da se kaze. To je jedno od najboljih i najvecih ostvarenja koje je dao srpski narodni melos, zahvaljujuci velikoj obdarenosti ovog izuzetnog kompozitora. Moze se slobodno nazvati >Koncertino narodne muzike u tri stava<. Prvi stav (Andante) govori nam o radosti zivota pred jedno praznicno vece. U drugom delu (Maestoso) ta se radost razigrava do maksimuma da bi u trecem delu (Finale) preslo u nesvakidasnji i nevidjeni ritam i melodiku. Nista manje nema virtuoznosti u koncertnom kolu u kojem je Krnjevac takodje pokazao svoj karakteristican i prepoznatljiv stil, koji ga je po misljenju mnogih muzickih kriticara tada cinilo jednim od nedostiznih Jugoslovenskih harmonikasa. Krnjevac je komponovao i solisticku muziku za "solo harmoniku" (Marioneti; Mariolu; Miolu), za duet (U zanosu tehnike, Pred ciljem), za orkestar harmonika (Veseli harmonikasi).



Miodrag Todorovic KRNJEVAC je umro 25. septembra 1991. godine ali je u njegovoj porodici muzika ostala tradicija. Nastavljaju je sin Aleksandar i cerke Ljiljana i Branka.
Starija cerka ima izuzetan dar za komponovanje koji je nasledila od oca, sin je takodje kompozitor i harmonikas zajedno sa mladjom sestrom vodi skolu za harmoniku.



Verovatno ste primetili da nisu pomenute skole ni akademije koje je Krnjevac pohadjao. Nije ih bilo.... on je bio samouk, ali se sa sigurnoscu moze reci da je imao znanje akademika, pa je sa tim pravom i imao zvanje "Istaknutog umetnika". Takodje, se slobodno moze reci da je Miodrag Todorovic KRNJEVAC "bio Vuk Karadzic" za srpsku narodnu muziku. Ostavio je za sobom bogatu riznicu svog muzickog stvaralastva cije pesme traju decenijama. Da nije stvarao, narodna muzika bi bila mnogo siromasnija jer njegove pesme najautenticnije svedoce o jednom narodu i jednom dobu.

Nekoliko linkova sa muzikom Miodraga Todorovica-Krnjevca.

Jovica Petković rodio se u Smederevu, ali svoju karijeru izgradio je u Beogradu gdje je svirao po mnogim restoranima. Njegov uspeh i slava doveli su ga posle čak i do Sarajeva gde je prvu saradnju započeo sa pevačem Zaimom Imamovićem. Tako Petković dospeva i na Radio Sarajevo koje je u to vreme postojalo tek godinu dana i tražilo razne muzičare. Svojim talentom zadovoljio je komisiju na audiciji, ali pošto muzički nije bio školovan morao je prvo da uči note i muzičku teoriju, da bi na kraju postao vrhunski muzičar.



Jovica Petković slovi kao jedan od najboljih harmonikaša u nekadašnjoj Jugoslaviji. Preko trideset godina vodio je orkestar RTV Sarajevo i pratio velikane sevdaha poput Safeta Isovića, Zaima Imamovića ili Bebe Selimović, Zehra Deović, Nada Mamula...



Svoje muzičke virtuozitete uvek je do kraja sporovodio besprekorno čisto, greška mu se, kažu, jednostavno nije mogla desiti. Njegovi čuveni pasazi-foršpili izmedju pevačkih strofa postali su prave muzičke minijature. Te njegove čuvene improvizacije koje na sceni bacaju u zasenak pevača, često je publika pozdravljala na otvorenoj sceni frenetičnim aplauzima. To Petkovićevo sviranje bilo je prava provala ritma, dinamike i improvizacije do opijenosti i potpunog zanosa na sceni ! U pocetku svoje sviračke karijere i Petković je težio za tim da svira kao Mija Krnjevac, pa je prema tome i on izašao "ispod Mijinog skuta", ali se on od toga uticaja otrgao i ohrabrio na sopstveni put bravurozne improvizacije kao ni jedan harmonikaš pre njega. Istina je i to da je on pošao od stila koji je nasledio od svoga "majstora" Drage Keca, ali to kako on plete kola i improvizuje melodije, to je njegova lična specijalnost. To je nesto sto je kod Jovice sasvim samorodno. Niko pre njega nije tako ravnopravno svirao obema rukama na harmonici. Začudjujuce je kako se njemu kiks nije mogao desiti i kako uvek uspe da svoju majstoriju sprovede do kraja besprekorno precizno i cisto!



Iz rodnog grada Smedereva putevi su ga odveli u Beograd gde je prvi angažman imao u letnjoj bašti "Toplice" (Čubura). Tamo ga je doveo onda renomirani kafanski pevač Filip Maksimović pa bi se moglo reći da je on pogurao Petkovića na put slave. Naravno, mnogo je ljudi zaslužno i za kasniji Petkovićev uspeh, ali najpre treba da zahvali svom izuzetnom talentu i "nervu" koji je za sviranje na harmonici imao.
Iz Beograda je krajem šezdesetih put kafanskog sviraća odveo u Sarajevo. Tu ga je medju prvima čuo pevac Zaim Imamović i na njegovo sviranje skrenuo pažnju merodavnima na Radio-Sarajevu koje je upravo te godine proradilo. Harmonikaš takvih mogucnosti je u to vreme Radio-Sarajevu baš bio potreban. Na audiciji je glatko prošao, ali je nekoliko godina tavorio držan u prikrajku konzervativnom shvatanjima muzičkih urednika koji nisu imali razumevanja za Petkovićevo izvodjenje. On je strpljivo učio muziku i "sricao" muzicka slova slušajuci neprestane pridike muzičkih šefova.
Kada su naišli sjajni dani diskografije i estrade Petković se oslobodio postepeno tih stega pa je konacno iz njega provalio njegov temperament. U medjuvremenu je sistemskim radom danima "kopao" pa stekao silnu tehniku te je mogao na svom instrumentu da izvede skoro sve što taj instrument tehnički moze. Sa pojavom Jovice Petkovica harmonikaši su dobili novog idola ! Na hiljade harmonikaša širom Jugoslavije "skidali su" sa ploča Jovicu Petkovića. Tako je nastala nova orijentacija harmonikaškog sviranja - tako je nastao stil Jovice Petkovića





Radeći kao šef orkestra RTV Sarajevo Jovica Petković je osim za snimanje nosača zvuka bio zadužen i za audicije na koje su se prijavljivali mladi pevači – u posebnom sećanju ostao mu je mladi Safet Isović.

„Sjećam se vrlo dobro, pjevao je „Koliko je Prijedor polje“. Kad drekne, a on grlat onako... A ja odmah u redakciju gore, kažem, dodjite ljudi da čujete kako čovjek pjeva! Ma hajde, Jovice, kažu, ti znaš da preuveličas. Ali kad su ga pustili na radiju, bilo je toliko želja, bila je jedna košara kod portira dole, ona je svaki dan bila puna pisama za Safeta. Samo odjedanput, Safet, Safte, Safet, ...Bog da mu dušu prosti. Bio je veliki pevač. I ništa nisam pogrešio.“



Jovica Petković takodje je i autor mnogih sevdalinki, najpoznatije su „Kada moja mladost prodje“ i „Sa Igmana pogledat je lijepo“

Ljubiša Pavković

Kao 19-godisnjak, mladjani harmonikas Ljubisa Pavkovic postao je u francuskom gradu Dizon nezvanicni - amaterski prvak Evrope u harmonici. Pobedio je 1966. godine na Medjunarodnom takmicenju harmonikasa amatera i pored konkurenata iz 25 zemalja. Inace, Ljubisa je redak harmonikas sa beogradskog asfalta koji je potukao i nadmasio sve ruralne konkurente i postao prvi saradnik magistra klarineta Bokija Milosevica u njegovom Narodnom orkestru Radio televizije Beograd.

Radio je za mnoge izvodjace aranzmane, a kasnije je postao sef Narodnog orekstra Radio Beograda. Kao strog pedagog, nije dopustao da u Radio Beograd arhivske snimke snimaju sund-pevaci. To kod Pavketa nije moglo da prodje, jer je on snimao trajne snimke za arhiv Radio Beograda sa Cunetom, Tozovcem, Lepom, Acom Trandafilovicem, Vasilijom, Gocom Lazarevic, Dragoljubom Lazarevicem, Stanisom Stosicem...

Pavke je malo snimio svojih albuma, a najvrednije mu je ostvarenje dupli CD "Zivot isprican harmonikom", koji je skup njegovih najuspesnijih instrumentala i kola na harmonici. A on je sa uspehom svirao nas izvorni melos, srpsku sumadijsku muziku, balkanske ritmove, melodije iz Bugarske, Rumunije, vlaske kompozicije, ali, isto tako i evergrin muziku sa velikim Dzez orkestrom i Revijskim orkestrom Radio televizije Beograd (danas RTS-a). Njegovi najuspesniji instrumentali, sjajno odsvirani na harmonici su numere "Zoricino kolo", "Medeno kolo", "Milanovo kolo", "Virtuozna harmonika"...

Jedini je nas as harmonike koji nije pobedio ni na jednom zvanicnom takmicenju, ali je bio predsednik zirija, i puno je njegovih ucenika koji su postali laureati eminetnih festivala nasih najboljih harmonikasa u Soko Banji i Vrnjackoj Banji. Njegova skola harmonika i danas radi, jer je Pavke neumorni pregalac i covek koji se svim srcem bori za ocuvanje pravog zvuka narodne muzike Srbije, koju je potisnula islamizacija folka. Pavke, kroz smesak kaže da se nada da ce se konacno u predmetu muzickog vaspitanja u osnovnim skolama prvo poceti sa predavanjem nasoj etno i izvornoj narodnoj muzici, a tek potom o Vagneru, Sopenu i eventualno Dzon Lenonu, koji je cak i u Novom Sadu dobio svoju ulicu, a u Srbiji nema nijedne ulica bardova narodnog melosa kojih nema vise medju nama, poput Tome Zdravkovica, Dusana Kostica, Ace Trandafilovica, Radeta Jasarevica, brace Cicvaric, Miodraga Mije Krnjevca, Silvane Armenulic...!!?

Branimir Djokic



Rođen je 1950. godine u Šapcu, gde je završio osnovnu i nižu školu. Srednje muzičko obrazovanje stekao je u beogradskoj muzičkoj školi Stanković. Široj javnosti predstavio se kao vrsni instrumentalista na harmonici, pobedivši na tradicionalnom takmičenju u Sokobanji. Bilo je to 1964. godine. Već sledeće godine Branimir Đokić postaje najbolji instrumentalni solista na harmonici u Jugoslaviji.

To je ujedno i godina kada dolazi u Narodni orestar Radio Beograd, gde ga Rade Jašarević i Boki Milošević «definitivno orijentišu za oblast u kojoj se nalazi i danas».

Narodni ansambl RTS pod upravom Branimira Đokića ostvario je veliki broj trajnih snimaka za potrebe RTS-a.

Miroljub Arandjelović - Kemiš



Kada se vise nije moglo ni pretpostaviti da ce neko uspesnije i tehnicki doteranije svirati i od Miodraga Todorovica - Krnjevca i od Jovice Petkovica, pojavio se on "novi princ" jugoslovenske harmonikaske scene Miroljub Arandjelovic KEMIS. On je trenutno jedan od najatraktivnijih harmonikasa, i o kome trenutno kruzi najvise traceva i izmisljotina, a mi cemo pokusati da objasnimo i opisemo onu pravu Arandjelovicevu stranu. Za njega kazu da ima cak i evropska priznanja i zvanja "Prve harmonike Evrope". Pazljivije analiziranje ce pokazati da takvo zvanje (Prve harmonike Evrope) uopste ne postoji i da su to izmislili nadobudni novinari ! Medjutim, i pored takvih neprijatnosti on tako maestralno i tako superiorno svira da mu takve titule nisu ni potrebne. Takodje, price o tome da ima najvise muzicko obrazovanje, da je "magistar muzike", sve su to nedokazane i nasumice napisane i izrecene stvari. Nevolja je u tome sto u nasim uslovimazavrsiti konzervatorijum znaci "steci najvise moguce zvanje" ravno muzickoj akademiji. Medjutim, u mnogim evropskim zemljama konzervatorijum je naziv za gradsku muzicku skolu, u nasim uslovima to je nivo srednje skole. Medjutim takve skole ne osposobljavaju umetnike u sviranju raznih zanrova muzike vec pretezno klasicne muzike, sto Miroljubu Kemisu verovatno nikako ne bi odgovaralo. Ne znamo zasto uopste kriticari imaju potrebu da ovako izvanrednog majstora harmonike, kite takvim zvanjima, kada to njemu nije ni potrebno.


Van svake sumnje je to da se najveci broj mladih harmonikasa opredelio da sledi stil sviranja Miroljuba Arandjelovica-KEMISA, u prvom redu zbog toga sto taj stil ima mnogo temperamenta, tehnickih elemenata i maestralnosti - sveukupno to je vrlo atraktivan stil u kojem se iz harmonike izvlace maksimalni efekti, oni koji su karakteristicni za modernu evropsku muziku. Te "cake" koje Kemis upotrebljava su uobicajeni efekti u klasicnoj i modernoj muzici koji se uce po gradskim skolama sirom Evrope. To su glisanda, disonance i alteracije koje su u interpretaciji Miroljuba Arandjelovica vrlo spretno upletene u nasu narodnu muziku. Te "nove" stvari nisu bile poznate nasim harmonikasima dok on to nije svojim maestralnim nastupima izveo javnosti.


Jos kada je poceo da pravi vrlo smele aranzmane sa elementima moderne muzike, Kemis je harmonikase sasvim zbunio. Ima on vrlo uspesnih harmonikaskih resenja u svojim aranzmanskim poduhvatima, ali ima tu i nekih harmonikaskih vratolomija i kombinovanja tonaliteta za koja bi mogao da daje siroka objasnjenja, ako bi ga neko zbog toga preslisavao. Jedno je sigurno da njegove kompozicije i aranzmani dovode klavirkase u ocajanje, jer to sto on svira moze da se izvede samo na dugmetarskoj harmonici, ali na klavirskoj harmonici prosto nije moguce izvesti takve vratolomije.


To sto maestro Kemis svira stvarno je fenomenalno tehnicki doterano muziciranje, i zvuci stvarno zaprepascujuce na momente. On je tim i takvim ukrstanjem narodne muzike sa klasikom, dzezom i modernim evropskim idejama stvorio jedan furiozni stil kojim samo zaludjuje mlade harmonikase, a slusaoce prosto odusevljava, ali u nekoj meri i plasi. To njegovo izvodjenje nije vise samo sviranje vec, tu ima mnogo elemenata klasicne moderne muzike, koje vec ispraksirani harmonikasi koji sviraju klasicne muzike jako dobro prepoznaju.


Mladi harmonikasi koji slede svoga idola mogu da zalutaju u neke neistrazene zone i da se zauvek izgube, tako da vise blefiraju nego sto sviraju.

Bata Kanda

Lepota i plemenitost zvuka njegove harmonike izdvaja ga po karakterističnom stilu i pristupu interpretaciji kolorita i bogatstva naše folklorne baštine. Uz ovu karakteristiku nameće se njegov prisni odnos i ljubav prema folkloru balkanskih naroda (rumunski, bugarski, grčki, mađarski) i ruskom folkloru. Čistota stila, interpretacija ovih folklornih bogatstava praćena sonornim zvukom njegovog virtouznog instrumenta čine ga jedinstvenim na polju harmonike. Njegov setni legato, praćen odgovarajućom dinamikom, stvara kod čoveka posebno raspoloženje. Kada se tome doda maštovitost i bravuroznost vokalno-instrumentalnog stila onda je to samo naš BATA KANDA. Pri tome je u osnovi očuvan folklor sa svojim osnovnim karakteristikama. Međutim, VLADETA KANDIĆ ide dalje. Kao novinu on u svoju interpretaciju unosi i elemente džeza. U tom stilu stvorio je kompozicije: "Sofkina ljubavna igra" i "Kandoro" u aranžmanu Jovana Pavićevića. U specifičnom zvuku Kandinog vokalno-instrumentalnog stila, ritmičkog kolorita Vranja i Kosova, uz bogatu improvizaciju, doživljavamo pun intenzitet ambijenta. To ga čini jedinstvenom pojavom naše muzičke, folklorne tradicje - to ga čini BATA KANDOM.

Slušajući ploču: "Srcem svira Bata Kanda", otkrivaju se još neke njegove karakteristike. "Najciganskije kolo" koje je njegov kredo, doživljava veliki uspeh ne samo u našoj zemlji nego i van nje - u Rumuniji. Državni ansambl "Banatul" iz Temišvara koreografski je postavio ovo kolo kao folklornu tačku. Druga, treća, četvrta, šesta numera na ovoj ploči su plod njegovog originalnog stvaralaštva inspirisanog srpskim - šumadijskim melosom. To su instrumetalna, igračka kola efektnog izvođenja. "Igrački merak" (numera broj 5) je prazničnog raspoloženja uz zvuke harmonike i glasa. Ostale numere su virtouznog karaktera u kojima solista pokazuje majstorstvo različitih stilova. U njima je zastupljeno njegovo originalno stvaralaštvo.

Vladeta Kandić je u svojoj muzičkoj aktivnosti bio 15 godina član Akademskog društva Beogradskog univerziteta "Branko Krsmanović" - kao solista, umetnički rukovodilac Narodnog orkestra i kao član Akademskog hora. U ovoj akademskoj sredini ostavio je duboke tragove svoje umetnosti. Nezaboravne su svetske turneje Akademskog hora i Ansambla narodnih igara na četiri kontinenta (Severna i Južna Amerika, Azija i Afrika), na kojima je značajno mesto zauzimala uspešna aktivnost jednog vrednog čoveka -VLADETE KANDIĆA.

Časlav Ljubenovic



"Moji početci su vezani za 1973. godinu kada me je moj otac Ljubomir kao dvanaestogodišnjaka odveo kod profesora Dragana Vasovića gde sam ja načinio svoje prve muzičke korake. Vrlo brzo, 1976. godine osvajam Prvu harmoniku Srbije, 1978. Prvu harmoniku Jugoslavije za juniore, 1979. Prvu harmoniku Jugoslavije za seniore. To mi je dalo dodatnog motiva da nastavim sa radom. Osnivam svoj ansambl sa kojim često nastupam. Moram da kažem da sam išao nekim putevima kojim su išle neke moje starije kolege, slušao sam kako sviraju. Izmedju ostalih, tu je Bata Kanda, Ljubiša Pavković, Tomica Miljić, Aleksandrić, Božinović, Boban Spasojević... To su ljudi koji su, što se tiče klavirne harmonike, stvarali muziku. Ja evo iz plejade mladih harmonikaša trudim se da nadogradim to nešto što su oni svirali i da dam nešto svoje. Oni su mnogo dali, a ja se trudim da ubacim neke elemente i dzeza, da to nešto bude malo drugačije. Mislim da sam dosta dao ali da ću u narednom perijodu još dosta dati"

Časlav Ljubenović

Ismet Alajbegović Šerbo



Ismet Alajbegović Šerbo (1925 - 1987) je bosnaskohercegovački harmonikaš, kompozitor mnogih narodnih tekstova i muzike i poznavalac sevdalinke. Nakon što je godinama svirao po sarajevskim kafanama i selima, Šerbo je 1945. godine postao jedan od prvih muzičara Radio Sarajeva. Sa Zaimom Imamovićem svirao je u duetu harmonika Alajbegović-Imamović, da bi se kasnije Imamović izdvojio u prvu veliku pevačku zvezdu sarajevskog radija, a Alajbegović postao vođa orkestara, aranžer i autor.



Kao jedan od neprevaziđenih poznavalaca sevdalinke, Alajbegović je učinio mnogo na harmonizaciji te pesme. Izgradio je poseban stil na harmonici, bez virtuoznih pasaža i vrtoglavih kola koja su kasnije proslavile harmonikaše kao što su Jovica Petković i drugi. Šerbin stil bio je mnogo primereniji sevdalinci, onakvoj kako su je pevali stariji pevači - poravno, bez napora, uvek oslanjajući se na melodiju pesme kao na osnovu improvizacije. Moglo bi se čak reći da je Šerbino sviranje (ako izuzmemo harmonijsku potku koju daje harmonika) od svih harmonikaša ponajbliže pratnji sevdalinke. Šerbina harmonika nije ona bučna mešina zbog koje bi pevač morao vrištati. Takvo sviranje harmonike pre Šerbe naprosto nije zabeleženo.




Podstaknut uspehom autorskih radova Joze Penave, Jovice Petkovića i Zaima Imamovića, Šerbo je i sam komponovao sevdalinke. Neke od njih rađene su na brzu ruku, za festivale narodne muzike. Neke su, opet, izuzetno uspele kreacije stilski izuzetno bliske tradicionalnoj sevdalinki. Šerbina specijalnost bila je ipak harmonija i iznalaženje inovativnih harmonijskih rešenja koja su uvek zadržavala lagani bosanski narodni melos utemeljen sevdahom.

Slavko Mitrović Cale



Rođen je 1953. u Smederevskoj Palanci, u muzičkoj porodici. Sa 8 godina počinje da uči harmoniku, a kasnije od svog oca i kontrabas, bas-gitaru i gitaru. Prvi koncerti vezani su za školske priredbe, a tokom gimnazijskih dana osniva i prvi orkestar koji radi pri Domu omladine.



1972. godine, po završetku gimnazije, odlazi u Kragujevac, gde postaje član orkestra KUD "Abrašević". Tada počinju danonoćna vežbanja i nastupi sa izrazito talentovanom generacijom muzičara. Mnogobrojni koncerti u zemlji i inostranstvu doprineli su da ovi muzičari sazru, tako da su danas mnogi od njih vodeći instrumentalisti u zemlji.



1976. godine postaje profesionalni šef to ga orkestra i grupe pevača za koje radi i muzičke aranžmane. U tom periodu vrlo često sarađuje sa najpopularnijim pevačima i muzičarima koji ga i nagovaraju da pređe u Beograd. 1979. godine, to se i ostvarilo, tako da postaje umetnički direktor OKUD "Gradimir", gde vodi orkestar i mešoviti hor, a istovremeno počinje da snima ploče i da sarađuje sa Radio Televizijom Beograd.



1981. ostvaruje mu se san koji sanja svaki muzičar: postaje član nacionalnog Narodnog orkestra RTV Begrad. Vrlo brzo mu šef toga orkestra, Ljubiša Pavković, već legendarni harmonikaš, ukazuje poverenje i postavlja ga za svog zamenika. I opet koncerti, snimanja za radio i televiziju, putovanja sa folklorom, međunarodni festivali, gde predstavlja zemlju.



1987. godine dobija status umetnika


1991. godine postaje solista RTV Srbije


1999. godine dobija status istaknutog umetnika (podatak da od nekoliko desetina hiljada registrovanih muzičara u zemlji, status umetnika ima samo 120, a od toga samo 27 ima status istaknutog umetnika, govori sam za sebe)



U arhivi Radio Televizije Beograd ima preko 100 trajnih snimaka (nacionalno bogatstvo koje se ne sme brisati). Raznovrsnost reprertoara, od klasike do folklora i kvalitet snimaka doprineli su da bude čest gost na televiziji, gde dobija neuobičajeno veliku minutažu. U muzičkoj produkciji ima zapaženo mesto, jer godišnje uradi oko dvadesetak programa (CD) najpopularnijim pevačima. Kao solista ima desetak ploča i CD-a na kojima je uvek zastupljena široka lepeza muzičkih žanrova. Pored nacionalne muzke, tu su: rumunska, bugarska, ruska, zatim francuski valceri i mazurke, italijanska i argentinska muzika, klasika, pa čak i džez.



Sem velikog repertoara, karakteriše ga izrazita virtuoznost, dobar muzički ukus, stilska kultura i senzibilitet, koji harmonici daje dušu (Miša Blam, prof. Konstantin Babić, rade Radivojević...)



Svira uspešno četiri instrumenta, komponuje, piše tekstove i aranžmane, izuzetno poznaje folklor i etnomuzikologiju, radi sa orkestrima i grupama pevača. Dobitnik je mnogih međunarodnih i domaćih nagrada i priznanja. Živi u Beogradu, oženjen, ima troje dece. Sa harmonikom je obišao dobar deo sveta i za sve je zahvalan muzici...

Vlada Panović



Vlada Panovic, rodjen 11. novembra 1967. u Kraljevu, gde je diplomirao u srednjoj muzickoj skoli "Stevan Mokranjac". Svoju ljubav prema muzici je izrazio kroz otkrivanja i istrazivanja svih muzickih zanrova, koja je kasnije u svojoj karijeri usmerio ka raznolikosti i bogatstvu balkanskog folkolora. Clan je Nacionalnog orkestra Radio televizije Srbije. Najznacajnije nagrade koje je osvojio su:

- Prva harmonika Srbije (Arandjelovac 1994)

- Prva harmonika Vecernjih novosti (1997)

- Prva harmonika Jugoslavije - Soko Banja (1997)

Siniša Tufegdzić



U mestu Radenković kod Sremske Mitrovice rođen je i odrastao Siniša Tufegdžić. Kao klinac zainteresovao se za muziku. U sedmoj godini počeo je da prstima prebira i svira na očevoj harmonici. Svoju prvu dugmetaru dobio je u desetoj godini. Muzičko znanje je sticao na privatnim časovima, jer u to vreme u državnim muzičkim školama nije postojalo obrazovanje za instrumentaliste na dugmetarama. Njegov profesor u poznatoj skoli harmonike ‘Krnjevac’ u Beogradu bio je Aleksandar Todorović- Krnjevac. - Mnogo je voleo da svira, pa mu nije bilo teško ni da dva puta nedeljno autobusom ide iz Sremske Mitrovice za Beograd na časove harmonike. Osam godina bio je đak čika Ace Krnjavca. Dobijao je pohvale, pričali su mu da je vrlo talentovan, a njemu je važno bilo samo da svira, svira, svira…

A onda je talentovan harmonikaš počeo da dobija prve poslovne angažmane na veseljima u svom kraju. Naravno, i da zarađuuje prve pare. Kao četrnaestogodišnjak postao je član najpoznatijeg i najboljeg mačvanskog orkestra koji je oformio i vodio tada poznati lokalni pevač Đoka Savatić. Dobro je ispekao zanat.

Sa 15 godina našao se prvi put na takmičenju harmonikaša. Bilo je to u Obrenovcu na nadmetanju koje je organizovao list “Kekec”. Okupili su se mladi instrumentalisti iz cele zemlje, tada velike Jugoslavije. Imao je tremu, ali i veliku želju da se pokaže u najboljem svetlu. Pobedio je! Kako rekoše njegovi prijatelji i professor harmonike - prvo, pa muško, prvo, pa pobeda.Tog momenta Sinisa pocinje da zivi sa harmonikom i ona s njim. Ponesen prvim velikim uspehom dobio je jos vece samopouzdanje i volju za vezbanjem.Dok su njegovi drugovi izlazili po kaficima,igrali fudbal itd..Sinisa je vezbao harmoniku po 10 sati dnevno. Zbog muzike i harmonike prekinuo je redovno školovanje u trecoj godini srednje pedagoske skole, jer je sve češće na časovima u školi spavao, umoran od večernjih svirki koje su trajale do ranih jutarnjih časova.

Slobodan Bozinovic



Daleke 1948. godine, septembra meseca, u Radujevcu, selu pored Negotina, na tromedju Srbije, Rumunije i Bugarske rodjen je Slobodan Bozinovic. Nekoliko godina kasnije vlaska muzika postaje nezamisliva bez ovog imena.



Slobodan je rodjen u porodici u kojoj je muzika predstavljala jednu apsolutno normalnu stvar, svakodnevnicu. Jos njegov deda se bavio muzikom i bio je aktivan kao seoski muzicar gde je uzivao veliki publicitet kod mestana. Slobodanov otac je takodje bio poznat kao violinista pa je Slobodan prateci svog oca po svirkama i sam zavoleo violinu tako da je vec u svojoj 5.-oj godini proizveo prve zvuke na tom instrumentu. Osetivsi da Slobodan ima veliki smisao za muziku, otac ga sa 9 godina upisuje u muzicku skolu koju je Slobodan sa velikom ljubavlju prekoredno pohadjao.



U muzickoj skoli Slobodan upoznaje harmoniku sa kojom je verno poceo da se druzi. Muzicki tok bez harmonike mu postaje nezamisliv tako da je njegov otac morao da odvoji dve plate i kupio sinu malu harmoniku sa 3. registara i 32. basa. Slobodan, oslanjajuci se na svoje muzicko prediskustvo, samoucno pocinje da stvara samostalne melodije na svome novom instrumentu , koristeci pri tome motive iz Bugarske i Vlaske muzike.



Svoju celu mladost Slobodan poklanja vlaskoj muzici i vec sa 19 godina snima svoju prvu singlicu sa numerom "Borsko kolo" koja kasnije postaje temelj za modernu vlasku muziku. Ohrabren i motivisan uspesno plasiranim vlaskim kolom na trzistu Slobodan uporno nastavlja svoj rad i kao kompozitor i kao aranzer. Njegov nacin sviranja postaje osnova za daljni rad svih muzicara vlaske muzike. Njegova kola na harmonici postaju neizbezni folklorni motiv Vlaskog naroda a najveci uspon dozivljava radeci sa vokalnim interpretatorom vlaske muzike Slobodanom Domacinovic. Svojim radom dao je i daje veliki doprinos vlaskoj muzici a njegovo ime je procuveno i van granica i Timocke krajine a i Srbije.



U svojoj muzickoj karijeri je snimao izdanja za vise diskografskih kuca i za nijednu se nije posebno vezao i tako zime 2002. godine, februara meseca, U Becu sklapa dogovor za dalji rad sa direktorom companije " Doina" iz Grabovice kod Kladova. Projekat koji izlazi u tom zajednickom radu nosi ime : " Jos uvek sa Vama" i sadrzi 15 predivnih numera. Interesovanja za ovaj projekat se javljaju u Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji kao i sirom Srbije a , verovali ili ne, CD su unapred narucili mali krug dzez muzicara iz USA!

BUDIMIR - BUCA JOVANOVIĆ

Od mnostva dobrih harmonikasa koji su u poratnim godinama pa sve do danasnjih dana delovali na jugoslovenskoj estradi treba posebno izdvojiti Budimira - BUCU Jovanovica koji svojom prelivajucom, raspevanom svirkom cini njegovo sviranje prepoznatljivim cak i onda kada se cuje u orkestru. To kako Buca Jovanovic prebira po dirkama to je nesto drugacije od moravskog Mijinog stila - to je meraklijski obrenovacki stil.
Budimir BUCA Jovanovic nije gradio solisticku karijeru harmonikasa vec je pretezno nastupao sa svojim orkestrom kojim je uspeo da stvori svojevrstan simfonijski nacin muziciranja. Njegovi aranzerski poduhvati sa neobicnim, ali veoma prikladnim harmonskim resenjima ucinili su ga poznatim u diskografskom svetu. Mnogi izuzetni pevaci su proizasli ispod skuta Buce Jovanovica. Dovoljno je samo spomenuti Boru Spuzica Kvaku, Sabana Saulica i Azeminu Grbic pa da se shvati kavo je cudo sa njima ucinio u svetu diskografije ! On je jedan od retkih harmonikasa koji tako dobro poznaje svet nota i u njemu se nalazi na maestralan nacin. Note je naucio vec u prvim godinama svog druzenja sa harmonikom, a tome ga je naucio harmonikas starije generacije Dzoni Gavrilovic, kako Buca sam posteno tvrdi odajuci na taj nacin starom majstoru duznom postovanja.

TOMICA MILIĆ

Prisutan je na estradi i u diskografskoj produkciji vec tridesetak godina, ali je mnogo godina neopravdano ostao u senci drugih kolega harmonikasa, nekako je dugo bio nekome "druga harmonika" (najpre Miletu Urosevicu, pa onda Draganu Aleksandricu...).
Tomica zadivljujuce dobro svira na klavirskoj harmonici, prosto je neverovatno kako on uspeva da sve tehncke nedostatke klavirske harmonike nadoknadi svojom maestralnom tehnikom sviranja.
Kada on svira na ploci, ni najpazljiviji muzicki strucnjak ne moze da u tom sviranju prepozna klavirsku harmoniku. Mnogim drugim dobrim harmonikasima to ne polazi za rukom.
Kao i "prethodni", i Tomica Milic je svoju solisticku karijeru sasvim podredio orkestarskom sviranju !

MIRKO KODIĆ

Pri kraju sedamdesetih godina, kada se ucinilo da se vise nista ne moze dogoditi u harmonikaskom svetu pojavio se Mirko Kodic, mladi harmonikas iz okoline Svilajnca. On se prvo oglasio na vasarima i svadbama u svom kraju, a onda je zakucao na vrata diskografskih kuca. Mnogo mu je pomoglo i to sto se za njega opredelio Saban Saulic da bude u njegovom pratecem orkestru. Kodicevo eksplozivno sviranje mnogo podseca na sviranje Jovice Petkovica, ali se ipak ne moze reci da on samo imitira svog starijeg kolegu. To sto svira Mirko Kodic jeste Petkovicev stil, ali je to sviranje obogaceno novim trzajima tako da se sveukupno moze reci da je Kodic u neku ruku nadgradio stil svog predhodnika. To kako svira Mirko Kodic to se moze okarakterisati kao eksplozija prstecih tonova, to je vrhunska interpretacija puna temperamenta i neke divlje lepote. Prvi ucitelj Mirku Kodicu bio je Vita iz Oreovice (Vitomir Zivotic) koji pripada Mijinom stilu sviranja, a onda u Kodicevom sviranju ima i uticaja vlaskog melosa, pa uticaj sviranja Jovice Petkovica, sve je to uticalo na stvaranje Mirkovog stila.

DRAGAN ALEKSANDRIĆ

U vreme najvece slave Jovice Petkovica, protivno svakoj logici, pojavio se na estradi i u disko produkciji Dragan Aleksandric harmonikas-klavirkas skromnih tehnickih mogucnosti koje se slusalastvu i harmonikasima sirom zemlje nametnuo kao uspesan kompozitor - kola ! Iako nije ni silan instrumentalist, niti improvizator, uspeo je da napravi nekoliko zanimljivih kola kakva su: "Vragolanka", "Ramino kolo" i da tako postane vrlo popularan medju harmonikasima. Osim toga kao aranzer i vodja orkestra Aleksandric je nesumnjivo veliki majstor sto mu je na estradi pribavilo veliko postovanje i pevaca i sviraca. A kada je sa Miroslavom Ilicem i drugim pevacima napravio nekoliko super-hitova narodnjacke muzike, njegova zvezda je zasjala punim sjajem.
Teren za pojavu Aleksandrica pripremio je, verovali ili ne, sa Jovica Petkovic na taj nacin sto je pravio sve komplikovanije i tehnicki teza kola oja harmonikasi skromnijih mogucnosti nisu mogli da odsviraju, pa je Aleksandric lansirao svoja jednostavna kola pogodna za izvodjenje, svi su se okrenuli toj novoj produkciji.

NOVICA NEGOVANOVIĆ

U godinama izmedju 1970. i 1980. Novica Negovanovic je bio medju najpopularnijim jugoslovenskim harmonikasima nekom svojom novom orijentacijom koja nije bila ni sledovanje puta Mije Krnjevca, niti podrzavanje Jovici Petkovicu. Njegove izvrsne interpretacije svojih kola (medju kojima treba narocito istaci "Pericino kolo") delovale su tako sveze i moderno da je za sobom povukao veliki broj mladih harmonikasa. Bio je na putu da postane harmonikaska velesila, ali tada se odrekao solisticke karijere harmonikasa, a vise se eksponirao kao pevac i stvaralac novih pesama.
Njegovi forspili i kola su prave koncertne minijature. I pored sve tehnicke komplikovanosti njegova kola su sacuvala ravnomeran tempo da se uz njih lepo moze igrati u kolu. Ipak mu se omaklo da napravi nekoliko tehnicki vrlo teskih kola pa mu se desilo ono sto se desava svim preambicioznim harmonikasima - zbog toga sto su teska za sviranje, skromniji harmonikasi ih ne mogu svirati pa tako te kompozicije budu zaboravljene ! Ipak, sve u svemu - Novica Negovanovic ce ostati ime koje se pamti medju jugoslovenskim harmonikasima.

ALEKSANDAR - ACA STEPIĆ



Jedan od mladjih harmonikaskih sledbenika Mijinog sviranja u posleratnim godinama bio je Aca Stepic koji je u eksperimentisanju otisao korak dalje od Mije Krnjevca u modernizovanju sumadijskog melosa. Sezdesetih godina skrenuo je paznju na sebe sa nekoliko vrlo temperamentnih kola, a kasnije kao da je svoju harmoniku podredio orkestru i aranziranju novokomponovanih pesama. Prvi je snimio plocu Silvane Armenulic davsi joj svoju pesmu (verovatno je to pesma: "Nad izvorom vrba se nadnela"); aranzirao je i plocu Silvanine sestre Mirjane Bajraktarevic, a radio sa mnogim drugim pevacima na pocetku njihove karijere.

RADOJKA ŽIVKOVIĆ

U prvim poratnim godinama kada pocinje da se razvija estradni zivot sirom Jugoslavije, u isto vreme kada Mija Krnjevac postaje idol harmonikasa na radio-talasima sviraju i deluju na estradi harmonikaski par Radojka i Tine Zivkovic. U godinama pred rat Radojka je kao "cudo od deteta" vec bila poznata u Beogradu, a Tine je pre svoje duetske karijere svirao harmoniku u orkestru Vlastimira Pavlovica CAREVCA. Njihovo raspevano, mekano i nadasve umilno sviranje postaje prepoznatljivo i prihvaceno od najsire publike pa i muzickih strucnjaka. Vise nije bilo sporno to da li je harmonika instrument na kojem se izvanredno uspesno interpretira narodna muzika ! Pedesetih godina se vec moglo reci da pored "Mijinog stila" postoji i "Radojkin stil" sviranja na harmonici. Mozda u tom stilu nema neke izuzetne virtuoznosti toga tipa (kakvo je Mijino sviranje, ili kasnije Petkovicevo sviranje), ali to kako svira Radojka Zivkovic zvuci stvarno-LEPO !Radojka i Tine Zivkovic se pored svog duetskog nastupanja opredeljuju i specijalizuju za pracenje pevaca na estradi. Formirali su i svoj manji sastav sa ritamskom sekcijom i povremenim ucescem celista, ali sa dominantnom ulogom dueta harmonika.

VITOMIR - VITA ŽIVOTIĆ

Medju najuspesnije sledbenike Mijinog stila sviranja je svakako Vita Zivotic (inace Mijin rodjak) sa kojim je on nekoliko godina svirao duet harmonika. Vita je nekoliko godina bio Mijina druga harmonika u orkestarskim skupinama za snimanje emisija za radio-program. Inace Vita je imao i svojevrsnu skolu harmonike, pa je ceo taj kraj Resavske doline okrenut toj skoli Vite Zivanovica. Iz te skole je proizislo mnogo vrsnih harmonikasa, a medju njima je i Mirko Kodic koji sa ponosom tvrdi da mu je najbolji ucitelj bio upravo Vita iz Oreovice.

DRAGIŠA DRENJAKOVIĆ

Jedan od vrlo uspesnih sviraca na harmonici Mijinim oplemenjenim stilom bio je i Dragisa Drenjakovic (iz Skobalja, sela kraj Smedereva) koji je Mijinim stilom svirao "sladje" nego i sam Mija ! U poratnim godinama Dragisa je svirao duet harmonika sa Jovicom Petkovicem i bio veoma poznat i priznat harmonikas u Pomoravlju i Podunavlju. Kao kafanski svirac on je po sirini i raznovrsnosti repertoara bio iznad seoskih sviraca svog vremena, a uspesno se ogledao i kao stvaralac kola i novokomponovanih pesama. Umro je iznenada u relativno mladim godinama (oko 50). Nekoliko kola koje je on stvorio jos se sviraju na seoskim veseljima, ali jos nisu zabelezena pa je neizvesno kada ce se izgubiti. Steta! Iste sviracke klase bili su i jos uvek su harmonikasi poznati u Pomoravlju koji su svirali sa Dragisom Drenjakovicem i koji sviraju "njegove stvari" na njegov nacin. To su u prvom redu "Dolac" iz Male Krsne i Goga iz Udovice (oba sela kraj Smedereva).

BANE MILUTINOVIĆ

Medju prvim izuzetno talentovanim ucenicima Mijine skole bio je i Bane Milutinovic - zvani Bane Dobravac koji je vrlo brzo stasao u pravog majstora na harmonici. To je ucenik koji je po misljenjima mnogih i nadmasio profesora. Istina je to da su kola Baneta Milutinovica pravljena u stilu Mije Krnjevca, ali su nadgradjena nekom novom i osobitom ritamskom i melodijskom strukturom. Banetova kola jos uvek tonski tehnicari-sladokusci pustaju u etar, cesce se cuju ta kola nego ona koja je Mija snimao u svojim najslavnijim danima! Odselivsi se u Sarajevo nije ga nesto bilo na radio-stanicama, nego je svirao po sarajevskim kafanama. Neki objasnjavaju to sto je ostao van programa radio-stanica zbog toga sto se obreo i Sarajevu onda kada je Jovica Petkovic bio vec ustolicen. Kao retko koji Mijin ucenik Bane je usao u lavirint nota i odatle izasao kao pobednik - zavrsio je Pedagosku akademiju i kao nastavnik muzike radi u nekoj od sarajevskih skola.
http://www.youtube.com/watch?v=GU0Ez...eature=related
http://www.youtube.com/watch?v=WCH-0...eature=related
http://www.youtube.com/watch?v=2v34_...eature=related

DUŠAN RADETIĆ

Pedesetih i sezdesetih godina na radio-talasima i na estradi deluje jedan neobican orkestarski stav - "Sekstet Dusana Radetica" koji je uz Radio-orkestar Vlastimira Pavlovica-CAREVCA mogao redovno da se oglasava preko radio-talasa. Vodja orkestra je bio Dusan Radetic, tada jedan od retkih muzicko obrazovanih harmonikasa. Ovaj muzicki sastav je na jugoslovensku estradu doneo nove juzne ritmove dole malo slusane u Pomoravlju. To folklorno blago iz delova Jugoslavije, juzno od sliva Velike Morave, posredstvom radija, u izvodjenju Duska Radetica, violiniste Radeta Jasarevica (tragicno poginulog u autu sa Silvanom Armenulic) i Bokija Milosevica bila je novost na jugoslovenskom "muzickom trzistu" ! Duska i njegov sekstet publika je rado slusala posto do tada nije imala mnogo prilike da slusa te neobicne sopske i makedonske ritmove. Dusko nije svirao bravurozno sumadijski melos, ali je uz pomoc orkestra uspevao da te neobicne juznjacke zvukove priblizi sumadijskoj i beogradskoj publici. Ta muzika bila je lepo primljena i u drugim krajevima Jugoslavije. U sviranju Duska Radetica bila je prisutna i virtuoznost koji je in pokazivao na osoben nacin svirajuci makedonsko "Gajde". To oro je bilo i ostalo obavezna sviracka tacka svakog iole ambicioznog harmonikasa od sezdesetih godina pa sve do danas ! To je po mnogima, "obavezna" harmonikaska literatura, narocito za klavirce !

MILIJA SPASOJEVIĆ

U prvim poratnim godinama Mija Krnjevac ima drugu harmoniku, koju svira Milija Spasojevic iz Meljaka (kraj Beograda). Njih dvojica su vec tada "zarili i palili" u Beogradu i okolini. U kasnijim pedesetim godinama na jugoslovenskoj estradi se pojavljuje duet brace Spasojevic - Ilija i Milija. Iako mladji Milija je bio atraktivniji clan tog dueta. Za razliku od odmerenog, skoro akademskog stila sviranja Mije Krnjevca, Milija Spasojevic svira zustro i temperamentno - to je bilo pravo "fajtersko" sviranje ! Otvaranje drugog programa Radio-Beograda razbilo je onu konzervativnu semu emisija narodne muzike pa je to omogucilo da se na radiju cuje i neobicno robusno sviranje Milije Spasojevica koji je lansirao svoje slavno kolo "Orijent" koje odusevljeno prihvataju i harmonikasi i publika. To kolo ima jedan vrlo komplikovan tehnicki pasaz (za ono vreme!) pa je to bio i svojevrstan "ispit" za harmonikase koji su ga svirali, jer je trazio izvrsnu tehniku.
Iako totalna suprotnost u svirackom nastupu, Milija je uz Miju Krnjevca bio uzor generacijama mladih harmonikasa koji su se opredeljivali za takav temperamentni stil. Ali, zivotni vrtlozi su oborili toga carobnjaka harmonike. Umro je 1980. godine od raka i sahranjen je u svom rodnom selu Meljaku ispracen pocastima koje su mu ukazali mnogi harmonikasi dosavsi na njegovu sahranu.

DRAGISA MILANOVIC
Rodjen 24.05.1969.u Lebanu.1984,zavrsio nizu muzicku skolu u Lebanu,a 1988 srednju muzicku 'K.Stankovic'u Beogradu.Iste godine upisuje Kijevski konzervatorijum 'P.I.Cajkovski'u klasi prof.Viktora Samitova.Na trecoj godini nastavlja skolovanje u Moskvi na muzickoj akademiji 'Gnjesinih'u klasi prof.Jurija Sidorova,gde ostaje do kraja skolovanja 1993 god.Od tada intenzivno nastupa i bavi se pedagoskim radom.Odrzao je desetine solistickih koncerata i snimio brojne Tv emisije.Dobitnik je vise nagrada na medjunarodnim takmicenjima i festivalima.Dragisini ucenici su redovni ucesnici najvecih takmicenja harmonikasa,a neki od njih studiraju na akademijama u Holandiji,Makedoniji, Sarajevu i Nisu.Bio je clan zirija na takmicenju u SokoBanji a stalni clan zirija je na festivalu 'Svetosavski sabor harmonikasa u Nisu'.Zanimljivo je da je Dragisa posle akademije ucio narodnu muziku kod BataKande i Dragana Vasovica.Od 1998 je profesor harmonike u muzickoj skoli 'S.Binickiú Leskovcu.

DRAGISA MILANOVIC

Elvedin Edo Krilic,eminentni umetnik iz BiH,rodjen je u Sarajevskoj porodici koja je negovala tradicionalnu bosansku sevdalniku.Otac,Mustafa Krilic i sam je bio poznati umetnik na harmonici.Edo je zavrsio nizu i srednju muzicku skolu za klarinet ali uporedo pocinje da svira i harmoniku i nastavlja skolovanje na muzickoj akademiji u Sarajevu.U Narodni orkestar RTV SA,ulazi na mesto rahmetli Ismeta Alajbegovica Serbe.Zbog zdravstvenih problema svog tada dvogodisnjeg sina koji je tesko ranjen tokom rata odlazi u Austriju gde pocinje da radi kao profesor muzike i zavrsava muzicki konzervatorijum,odsek harmonika.Nesebicno pomaze mlade talente.

ovdje treba zanemariti Šekijevo pjevanje